Slapovi Sopotnice: Detaljan vodič kako stići i šta obići (bez lutanja)

Ažurirano februar 2026

ZZapadna Srbija je predeo o kojem se može toliko pričati, a da se nikada ne ispriča sve. Može se pisati, ali se nikada ne može sve staviti na papir. To je predeo koji će se jednom posetiti, a svaki put mu se vraćati. Bili to gradovi, manastiri, spomenici ili netaknuta priroda, to je podneblje koje jednostavno zna da osvoji srce i tu, posle kraja, nema dalje…

Od Zlatibora do Prijepolja ima nekih 80 kilometara – što je idealna razdaljina za jedan bogat jednodnevni izlet koji spaja huk slapova Sopotnice i mir manastira Mileševa. Nije to na kraj sveta pa da kažeš da je daleko. Znao sam da su slapovi negde blizu Prijepolja, na samom putu ka Crnoj Gori, ali se opet nametnulo ono glavno pitanje koje i vas sada dovodi ovde: kako zapravo stići, a ne zalutati?

Navigacioni izazov: Put kojim nipošto ne smete krenuti

Mnogi koji putuju na more u komšiluk, u Crnu Goru, jure kao da ih neko progoni. Seku krivine i stavljaju na kocku svoj i tuđe živote, rizikujući da se jedno divno doba pretvori u košmar. Moj savet im je uvek isti: Uspori i razgledaj! Neće ti more pobeći, sačekaće te ono…

Ali, kada je Sopotnica u pitanju, budite dvostruko oprezni. Google mape nude dva puta, a ja sam se, kopajući po internetu, nadao da ako jedan promašim, tu je drugi. Ipak, sećanje na Taorska vrela me je opominjalo. Iako ćete pored magistrale videti žuti, jasno vidljivi putokaz za naselje Sopotnica, budite oprezni. Ja sam skrenuo uz reku Lim, prateći taj znak. Pitao sam i jednog gospodina koji je čistio zlatno jesenje lišće ispred kuće, a on mi je promrmljao kroz bradu da ima „svega desetak kilometara“.

Tih deset kilometara pretvorilo se u najdužu vozačku agoniju koju pamtim. Asfalt je nestao, zamenila ga je surova kaldrma, a zatim uski zemljani put pun rupa gde mimoilaženja nema. Uzbrdice i krivine su se smenjivale, a ja sam samo čekao da prođe patnja zvana vožnja. Moja misija je da pomognem onima koji ne znaju: OVIM PUTEM NEMOJTE IĆI! To nije put. To nije ništa. Ne skrećite kod onog prvog znaka…

Jedini ispravan put: Preko naselja Lučice

Da ne biste prošli kroz patnju zvanu „stari put“, zapamtite ovo: do slapova Sopotnice vodi samo jedan normalan, asfaltiran put, a to je onaj preko naselja Lučice.

Ovaj pravac je lagodan, bezbedan i poštedeće vas stresa. Vožnja je prijatna, a prelazak preko Lima preko onog simpatičnog drvenog mosta, prekrivenog daskama uzduž i popreko, biće jedina „avanturica“ koju ćete imati. Kada konačno ugledate planinarski dom, znaćete da ste stigli. Tu asfalt prestaje, a počinje magija prirode koju ste došli da doživite. Iskreno, nakon one kaldrme, pogled na planinarski dom mi je bio draži nego bilo koji luksuzni hotel..

Legenda o glasovima sa Jadovnika: Izbor koji je odredio sudbinu

Peške, pored doma i crkve, put do slapova je lepo obeležen – skretanje desno, preko livade. Vazduh ovde postaje drugačiji, zasićen vlagom i onim specifičnim mirisom planinske mahovine. Naziv reke potiče od staroslovenske reči „sopot“, što označava vodu koja huči, ječi i silovito izbija iz kamena.

Stara legenda kaže da su se ovde davno doselili ljudi sa Peštera. Dok su tragali za mestom gde će sviti dom, sa planine Jadovnik začuo se nežan glas koji ih je upitao:

„Došli ste na prag moje planine. Recite mi, šta želite da vam podarim – nepresušnu sreću ili večnu vodu?“

Meštani su zastali, gledajući u svoje žuljevite dlanove. Mudri starci su tada odgovorili: „Podari nam vodu, moćni Jadovniče. Voda je život, snaga i kretanje. Podari nam nju, a za sreću… za nju ćemo se postarati sami, svojim radom i složnim rukama.“ Čim su te reči izgovorene, planina je zadrhtala i iz suvog kamena su izbili snažni mlazevi vode. Dobili su reku, a mi smo dobili jedan od najlepših prizora u Srbiji.

Arhitektura slapova: Vodenice i kamen koji se „rađa“

Najviši izvor Sopotnice nalazi se na 1.150 metara nadmorske visine, a najviši vodopad se obrušava sa 25 metara visine. Ostali slapovi, a ima ih mnogo, visoki su oko 20 metara i nadovezuju se jedan na drugi kao da su izvezeni tankim mlazom vode. Ceo gornji tok reke prelazi preko fascinantnih bigrenih terasa.

Zaštitni znak ove reke je siga (ili bigar), kamen koji nastaje taloženjem kalcijum-karbonata na mahovini i lišću. To je kamen koji se bukvalno „rađa“ u vodi. Siga je mekana i porozna, pa su je ljudi decenijama eksploatisali za gradnju kuća i crkava. Danas je ovaj proces pod zaštitom, jer je siga suština Sopotnice – bez te mahovine i tog sporog taloženja, vodopadi ne bi imali ovaj bajkovit izgled.

Vodenice i ledena voda: Gde vreme stoji

Dok šetate uz potok, videćete vodenice; neke prkose vremenu i još uvek su čitave, dok druge stoje onako sablasne i oronule, podsećajući na vremena kada je žito ovde stalno mlelo. One daju jedan poseban, pomalo mističan pečat okolini.

Prvo što smo uradili kada smo stigli u podnožje bilo je da ugasimo žeđ. Ledena voda Sopotnice je nešto posebno – to je jedno od retkih mesta gde sam se usudio da pijem direktno sa potoka i napunim flaše za put. Sa mostića u podnožju velikog vodopada pruža se onaj „pogled za razglednicu“ – ispred vas je snaga male rečice koja se predstavlja u najvećoj lepoti, a iza vas prostranstva i vrhovi crnogorskih planina koji vam stoje na dlanu. Sve zavisi od vas: da li ćete sesti i uživati u miru daleko od civilizacije ili ćete šetati uz potok diveći se svakom minijaturnom slapu.

Ekološki krik: Hoćemo li sačuvati vodu koja peva?

Sve je ovo lepo, ali moram da se osvrnem na nešto što me boli. Kada se budete odlučili za povratak, ponesite svoje smeće sa sobom. I ovde je smeće problem koji ja lično ne razumem. Ljudi dođu, dive se prirodi, a onda ostave tragove svog nevaspitanja, ne razmišljajući o deci i unucima kojima bismo trebali da ostavimo ovu lepotu u amanet.

Još veća opasnost su minihidroelektrane. Čuo sam da su ljubitelji prirode i planinari iz kluba „Kamena gora“ digli glas protiv izgradnje MHE „Lipovica“ i „Vir“. Setio sam se sudbine onih sablasnih Taorskih vrela gde je crna zmija cevi popila vodu. Hoće li i Sopotnicu zadesiti ista sudbina? U Srbiji se planira izgradnja preko 800 malih hidroelektrana koje bi nepovratno uništile naše rečno bogatstvo. Želim puno uspeha svima koji se bore da sačuvaju Sopotnicu, jer bi bila prava tragedija da buduća pokoljenja o ovim slapovima slušaju samo kao o davno izgubljenoj bajci.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI: