Retki su oni koji su svoje snove pretvorili u javu. Jedan od njih bio je Bogdan Dunđerski, pripadnik najimućnije vojvođanske porodice s kraja 19. i početka 20. veka. Na svom imanju, baš onako iz inata, podigao je u zagrljaju plodnih oranica svoj dvorac iz mašte.
Iako nenajavljen, krenuo sam magistralom iz Bečeja ka Bačkoj Topoli, odlučivši da okušam sreću i iz prve ruke saznam što više o dvorcu, njegovoj istoriji, vlasniku. Vidno iznenađenih lica, ali sa simpatičnim osmesima, osoblje uprave dvorca našlo je vremena za putnika namernika i njegovu radoznalost. A ona se evo, ovim redovima oslikava.
Uz pratnju vodiča (bez kojeg bi obilazak dvorca bio kao nemi film), počinje priča protkana drugarstvom, ljubavlju prema ženama, dvorcima i konjima, kakva se samo u Vojvodini zna dogoditi, a obavijena je velom tajne samog dvorca.
Prisajedinjenjem Vojvodine Srbiji 1918. godine, kao i mnogim vojvođanskim veleposednicima, i Bogdanu Dunđerskom je oduzet veliki deo zemlje. Kažu da je, da bi pokazao drugima da je i dalje bogat, iz inata, u svojoj 57. godini započeo gradnju svog dvorca. Oduvek se on divio velelepnim građevinama. Školovan u Beču, posećivao je mnoge dvorce Evrope i svoje dugogodišnje divljenje velelepnim građevinama iskoristio u svom planu.
Mada se nikada nije ženio, Bogdanov život označile su dve žene. Prva je bila Mara Dinjaški, išpanuša (mađ. upravnica imanja), žena Bogdanovog kovača Cvete, koju je otkupio za 21 jutro zemlje. Pošto je Bogdan živeo u svojoj kući u Bečeju, Mara je u stvari vodila računa o imanju. Druga žena je bila Marica, domaćica Bogdanove kuće u Bečeju, koja je sve do svoje smrti i živela u njoj. Ženama je bio i izgrađen bazen u dvorištu. Popločan belim mermerom, onim najskupljim, sa fontanom u sredini, a umesto vode, neretko, kažu, teklo je mleko – čisto da se ugodi gospođama.
U samom dvorcu nalaze se tri svečane sale, i Bogdanov salon. Stilski nameštaj krasi unutrašnjost, ali je igrom sudbine, očuvano svega nekoliko originalnih stvari kao što je Bogdanov radni sto, iznad kojeg danas stoji njegov portret. Na stolu se, kao i uvek kod Bogdana, nalaze tanjir sa dunjama i flaša za vino. Očuvan je i klavir, kao i dva prelepa ormana. Taman toliko da se vratite u davna vremena… Bogdanov salon je u stvari bio Urošev, a u njemu je stvarao Uroš Predić, naš poznati slikar. Njih dvojicu vezivalo je veliko drugarstvo, tako da je Uroš učestvovao u planiranju dvorca, kao i kapele koja se paralelno gradila.
A dvorac – ne bi se smeo zvati tim imenom, a da ne skriva i po neku tajnu. Znao je to Bogdan dobro, tako da se potrudio da i sama gradnja bude obavijena velom tajne. Originalni plan dvorca postojao je samo u Bogdanovoj glavi. Svi planovi zabeleženi na papiru nastali su godinama kasnije, kada je gradnja već bila završena. Kako bi sačuvao mističnost, Bogdan je za gradnju svog dvorca angažovao neimare iz Češke, koji su neke od tajni poneli sa sobom na povratku svojim kućama. Lokalnim znatiželjnicima ostale su samo priče, koje je neko, kao bojagi, lično doživeo pa na sokaku dalje širio. „Mističnog li dvorca, gde li je progutao tu „neviđenu količinu“ hrasta doveženog iz Slavonije?“ Pričali su da je preko noći nestajalo svo drvo koje je danju kočijama doveženo, ma sigurno postoje tajni hodnici koji su obloženi najboljim slavonskim hrastom. A možda i postoje? Zagonetke koje su i dan danas tu, jer, kako drugačije objasniti prozor na međuspratu između soba šest i sedam? Tri prozora vidljiva sa spoljne strane, a iznutra se nalaze samo dva. Opet, na kuli, gde su danas smeštene kancelarije, spolja je vidljiva terasa, a iznad je nje prazan prostor, dovoljan za još jedan sprat?
Tajna je tu, možda negde, u nekom zidu, koji krije prolaz na sprat, ili čak do vrha kule na koju je Bogdan rado izvodio svoje prijatelje. Priča se da je, čak i one koje baš i nije mogao trpiti, izvodio na kulu i pričom ih navodio na uvek isto pitanje: „Dokle je vaše?“ A odgovor, ozbiljan: „Dokle ti god pogled doseže… I još malo više.“
Legenda iz vremena gradnje dvorca kaže da se stotinama zaprežnih kola odvozila zemlja iskopana sa gradilišta, pa se pretpostavlja da postoje tajni hodnici koji dvorac spajaju sa ergelom. A ergela se prostire celom desnom stranom kompleksa. Lako je moguće, jer su konji bili Bogdanova opsesija, a njegov miljenik, predivan ždrebac – Fantast.
I dan danas, na Preobraženje, pričaju Bečejci, kada se varoš smiri, i poslednji bećar zaspi, a na ikoni Stefana Prvovenčanog prema legendi pojavi srebrni trag usana, konji pomahnitaju. Unervoze se lepotani, te tišinu mirne vojvođanske noći preseče rzanje konja, koje se ubrzo sjedinjuje sa šumom severca. Osete oni da to Bogdanova duša napušta grob i zajedno sa svojim Fantastom obilazi nepregledna polja salaša. A konji se znaju smiriti tek kada senka kozaka sa Dona, Andrije, prošeta štalama. Kako i ne bi, ipak je Andrija bio Bogdanov najbolji konjušar.
Bogdan je umro 1943. godine, sahranjen kraj svog dvorca u kapeli, koju je zajedno sa Urošem Predićem osmislio. Bilo je planirano da u njoj dva nerazdvojna druga nađu svoj mir. Igrom sudbine, Uroš je umro 1953. kada kapela više nije bila u funkciji, te je sahranjen u rodnom Orlovatu. O njihovom drugarstvu danas svedoče samo dve ploče sa likovima Uroša i Bogdana koje, kao ikone, krase njihovu kapelu.
Bogdan Dunđerski, vojvođanski veleposednik, je pred kraj života pokazao još jednom svoju velikodušnost. Pošto nije imao potomstvo, 1940. godine je svoje celokupno imanje poklonio Matici Srpskoj. Želja mu je bila da njegov dvorac postane škola za poljoprivredne nauke siromašnim đacima Vojvodine.
Ratna, a još više komunistička razaranja, dovela su Bogdanov dvorac do ivice propasti. Mermer iz bazena je počupan, unutrašnjost uništena, a sve vredne stvari su pokradene. Od jednog divnog sna ostali su samo goli zidovi i vrata.
Formiranjem PIK Bečeja, kombinat dobija na upravljanje kompletno imanje. Dvorac je renoviran 1983. godine i preuređen u hotel sa 5 soba i 2 apartmana. U podrumu je oživeo restoran, a konji su ponovo zagalopirali ergelom. Međutim, tužna zbivanja oko dvorca na žalost nisu ostala prošlost. Pre petnaestak godina kapela je obijena, a pet Ikona na platnu, rad Uroša Predića, su ukradeni. Ostali su samo oni oslikani na drvetu. Po varoši pričaju da počinioc namerno nije nikada pronađen. Da li je to zaista tako? Ostaje još jedna tajna vezana za dvorac.
Pa ipak, život teče dalje. U dvorcu su danas ljudi koji cene Bogdana i njegovu zaostavštinu, trudeći se da ovaj biser Vojvodine predstave u njegovom najlepšem izdanju. Zato, dođite u Fantast.Nemojte ga samo posetiti. Doživite njegove tajne uz vodiča, provozajte se fijakerom i sanjajte. Sanjajte svoj san, kao što je to umeo Bogdan Dunđerski.
SPONZOR ČLANKA:
Dvorac Fantast je danas hotel sa pet soba i dva apartmana, sa svečanim salama za proslave i restoranom. Još uvek originalan, ne samo da je spoj tradicije, umetnosti i kulture Vojvodine 19. veka, već i prilika da ga doživite na leđima konja ili u fijakeru, da uz čašu vina dočekate romantične ravničarske noći i sanjate svoj san. Baš onako kao što je to umeo Bogdan Dunđerski.
Kontakt:
+381 21 69 15 200
+381 64 898 0 295
PRIJAVITE SE NA NEWSLETTER I NE PROPUSTITE SLEDEĆI ČLANAK: