Ažurirano februar 2026
SSrbija u predivnim nijansama jeseni. Od zelene, žute, crvene, braon… Taj tepih šuškavog lišća, nošen prijatnim povetarcem u zagrljaju valjevskih planina, nudi mir koji se retko nalazi. Uz predivne slike jeseni, kada se tome doda još i ono pravo, miholjsko leto, idealno je vreme za posetu nečem novom. Krenuo sam ka spomeniku prirode Taorska vrela, smeštenom u samom srcu zapadne Srbije, u podnožju planine Povlen. Vrela izbijaju u selu Donji Taor, gde se i ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave – mesto koje sam do tada poznavao samo sa fotografija, čuvajući ga kao nedokučivu bajku.
Oni koji me poznaju, više me i ne pitaju da li skrećem sa putanje, već im je pitanje šta se obilazi i koliko se zaobilazi ovaj put? Ali, to za mene nije problem. Do Godovika kod Požege se svakako stiže preko Valjeva i Kosjerića – to je onaj pravac koji mi iz Vojvodine volimo, gde tih pedesetak kilometara zaobilaznice ne predstavlja teret, već priliku. Putujući pored manastira Lelić ka Taoru, u mojim mislima su se mešale jesenje lepote šumovitih planina sa slikama već viđenih vodopada – Gostilja, Velikog buka, Prskala i Sopotnice. Verovao sam da će Taor biti kruna te niske bisera.
Put bez putokaza: Gde prestaje asfalt, a počinje potraga
Ovo će biti još lepši prizor, mislio sam, gledajući tu magičnu jesen. Zamislite samo: šum bistre vode, išarane krošnje drveća, predivan žućkasti tepih opalog lišća i voda koja se sliva kroz maštovito izrezbarene naslage mahovina, pored vodenica… Nekada ih je bilo devet, danas je samo jedna u funkciji. Mislili smo, ponećemo i brašno, a kažu, ima se i prezalogajiti šta…
Pitanje je bilo samo kako stići do vrela. To je valjda i najčešće pitanje kod nas: „Kako stići do…?“ Kao što to i biva u Srbiji, putokazi za prirodne lepote uglavnom manjkaju. Znalo se: od Valjeva, pored manastira Lelić ka Donjem Taoru, a posle pitaj. Rupe po putu prekrivene jesenjim lišćem su nam malo odužile put, ali ne mari. Te valjevske planine u jesenjem mantilu su ipak raj na zemlji, tako da i sporija vožnja dobro dođe, ima se više vremena za razgledanje. Našli smo Donji Taor… Kažu meštani: posle mostića levo… Put na levo… Put?! Nema puta. Ima samo rupa, a tragovi četvorotočkaša su nam odavali tajnu da se ipak može dalje kolima. Ili bolje pešice?! To ipak odlučuje svako za sebe.
Legenda o Radetu i nestala pesma vode
Nedugo zatim, opet znak pitanja… Gde sad? Ipak, kod crvene kuće skrenuli smo desno, uz brdo, pa zatim, krivina „na lakat“ što bi rekli kod nas Vojvođana… Iako sam je nešto ranije očekivao, evo konačno table: PEPIĆA VODENICA TAORSKA VRELA. Kažu da u svakoj zemlji postoji jedno mesto koje je kao iz bajke. Jedno od takvih mesta u Srbiji jeste bajkovit Taor, planinsko naselje među brdima i livadama…
Sam pogled na okolinu jeste bajkovit. Brda, predivne šume, a ispred nas se vidi vodenica. Stigli smo na jedno od najlepših izvorišta i slapova u Srbiji. Fotografije ovog mesta krasile su nekada brošure, stojeći rame uz rame uz Plitvička jezera, Bled i Postojinsku jamu. Dok smo prilazili vodenici, tišina me je nagnala da se setim priče koju sam čuo u Valjevu, priče koja se decenijama prenosi uz ognjišta, o vodeničaru Radetu. Kažu da je Rade bio čovek čista srca, srašten sa ovim vrelima kao mahovina sa kamenom. Umro je mlad, prerano, ostavivši za sobom suprugu u blagoslovenom stanju.
Ali smrt, kažu ovde, nije bila jača od njegove ljubavi. Svake večeri, kada bi se sumnrak spustio nad Taor i kada bi utihnuo žrvanj u vodenicama, Radetov duh bi se vraćao iz nepostojanja. Tiho, kao povetarac koji jedva zaleluja plamen sveće, ulazio bi u sobu svoje voljene. Nije budio njen san, nije remetio mir, već bi samo, kao nemi stražar nad njenim životom, na jastuku pored njene glave ostavljao svež cvet – mirisni dokaz ljubavi koja ne poznaje granice između svetova. Činio je to svake noći, verno i neumorno, sve dok se u planini nije začuo prvi plač njegovog sina. Tek tada, znajući da je ostavio naslednika koji će hodati ovom zemljom, Rade se više nije pojavljivao. Ostala je samo legenda i šapat vode koji čuva uspomenu na čoveka koji je i sa onog sveta darivao lepotu.
Tišina. Sablasna, neprirodna tišina.
Užurbanim koracima, kao mala deca koja ne mogu obuzdati svoju radoznalost, približavali smo se vodenici, i sa svakim novim korakom osećali da nešto fali. Bili smo sami. Tišina koja nas je okruživala bila je skoro jeziva… Šta je ovo?
Voda! Gde je voda, gde su slapovi, kaskade, gde je ona lepota sa fotografija?! Vodenica je tu, ispred nje mostić koji je spajao dve sablasne obale… Reke nije bilo, a ni potoka. Nešto malo vode je ipak svetlucalo među zelenilom trave – jedva uočljivi, minijaturni slapovi koji su se skoro u tišini, sramotno spuštali dalje, ka reci Skrapež… Ovo su Taorska vrela?
Nisam zažalio što smo došli. Ne, žalio sam zbog onoga što smo zatekli… Ili sam ja ipak puno očekivao?! Osećao sam se kao kada zakasnite na voz koji ste dugo čekali. Ostali ste na peronu, tužno ga prateći pogledom dok on nepovratno nestaje u daljini…
„Crna zmija“ – Ko je ukrao dušu Taoru?
Supruga mi predloži da pođemo gore, uz brdo, da vidimo odakle dolazi ovo malo vode. Gore na brdu, ne znam da li je više tužno ili smešno, ali me je svakako zapanjilo. Oni koji su čitali Kremansko proročanstvo, sigurno će znati o čemu pišem… Crna zmija se pojavila i popila izvorsku vodu. Na brežuljku, crne kaptažne cevi koje se pojavljuju niotkuda i odlaze nekuda… A iz jedne, kao sa slavine, curi voda ka onoj jedinoj celoj vodenici. Bože, mogli su i slavinu da ugrade, pa da je posetilac koji poslednji napušta ovo tužno mesto jednostavno zatvori. Eto, to mi je prvo palo na pamet posle ovog prizora.
Ništa, obiđosmo jedan mali krug da vidimo šta se nalazi iza pomenutog brda, možda i naiđemo na neki odgovor. Uzalud. Tamo je samo kamenolom i još jedno razočaranje više. Spustili smo se pored ostataka nekadašnjih vodenica, nemih svedoka prošlog vremena. Prkosno, oktobarsko sunce obasjavalo je njihovu sablasnu unutrašnjost kroz ostatke krovova prekrivenih zelenim lišajevima. Okamenjene mahovine, kao spomenici na starom groblju, stoje kao dokaz da je ovuda nekada tekla bajka.
Bože, pomislih, mogli su bar ugraditi prekidač, pa da poslednji posetilac ugasi svetlo nad ovom tragedijom.
Glas naroda: „Vodu popiju varošani…“
U povratku, u Donjem Taoru, sreli smo ženu čije su reči ogolile suštinu ovog ekološkog zločina. Na moje kratko: „Tužno“, odgovorila je rečenicama koje i danas odzvanjaju:
„Znate, kiše nije bilo odavno. Samo tada ima nešto malo više vode. A da znate, ako dolazite još jednom, dođite kada okopni sneg. Tada se može i videti nešto. Deo onoga što je bio naš ponos. Ali i tada ponesite čizme, gumenjake, i krenite pešice… Inače, posle tog perioda, vodu popiju varošani… Oni iz Kosjerića… Nisu dobro odradili, nisu…“
Tužno je završila svoju rečenicu, a mi jedno iskustvo u divnom kraju kojeg uništiše ljudska glupost i nečija nestručnost. Kraju koji čeka bolja vremena i ljude koji će mu vratiti ono što je njegovo – njegova Taorska vrela.
Iz mog ugla: Poruka za vas
Otišao sam na Taorska vrela da vidim ponos Srbije, a vratio sam se sa gorčinom u grlu. Moja poruka vama, dragi moji, nije da ne idete. Idite, ali birajte trenutak.
Tražite Taorska vrela samo kada okopni sneg ili kada nebo pusti teške kiše. Tada, na kratko, priroda pobedi cevi i vrela vrate svoj stari sjaj. U svakom drugom trenutku, budite spremni da vidite kako izgleda kada ljudska glupost pobedi lepotu.
Ja i dalje čekam. Čekam bolje ljude koji će Taoru vratiti njegovu pesmu. Do tada, čuvajmo ono malo što nam nisu stavili u cevi.
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]
SPONZOR ČLANKA:
Sponzor ovog članka je Dnevni list Danas koji postoji od 1997. godine i od prvog dana do danas je jedan od retkih štampanih listova u Srbiji koji nije menjao svoju misiju – da se bavi profesionalnim i kritičkim novinarstvom.
