Ažurirano februar 2026
Beograd je grad gde su koplja lomila i Osmanlije i Austrougari, grad gde su padale velike sile. To je beli grad sa predivnom istorijom. Kalemegdan, Ada Ciganlija, Skadarlija, Pobednik, Avala, Konjanik i hotel Moskva – to su simboli na koje su Beograđani, ali i svi mi koji u njega dolazimo, s pravom ponosni.
Jednom velelepnom i milionskom gradu ne treba mnogo da privuče još veći broj turista. Možda bi bilo dovoljno utvrditi da li je pronađena kapija u temeljima zaista Stambol kapija, pa je zaštititi i ograditi. Verujem da bi to svakoga interesovalo. Kažu da će lokalitet biti pokriven staklom i da će biti postavljena informativna tabla. Ipak, dok čekamo da vidimo hoće li je prekriti staklo ili ponovo zemlja, ostaje gorak ukus. Često čujem da je taj lokalitet omražen i da ga ne treba dirati, a ja se pitam od kada je istorija postala smetnja
Između Dubaija i Slavije
Jedan Beograd, kažu, zaslužuje nešto modernije. Stiže nam „Beograd na vodi“. Dok se jedni oduševljavaju investicijom od 3,5 milijardi evra, drugi se bore sa gradskim prevozom koji kasni i ulicama koje svaka jača kiša pretvori u „Beograd pod vodom“. Ako Arapi u Dubaiju mogu da naprave ostrvo u obliku palme, zašto Beograd ne bi mogao da bude na vodi? Verovatno će biti lepo, a sigurno je da će se „opariti“ oni koji to zaslužuju.
A tu je i čuveni kružni tok na Slaviji. Dok se gradske službe bore sa nekoliko centimetara snega koji „bezobrazno“ napada usred zime, Slavija je dobila fontanu koja peva. Zapevao je Beograd sa bednih 1,8 miliona evra. Ako jedan Beč može da postavi poklopce za kanalizaciju koji ispuštaju zvuke, zašto naš glavni grad ne bi mogao da zapeva? Možda je to zaista potrebno gradu koji, navodno, drugih briga nema.
Cena napretka: Gde su nestali platani?
Lepo je ulagati i modernizovati, ali se pitam mora li se pri tom rušiti, seći i uništavati? Vest o izgradnji gondole, kakvu imaju Pariz ili London, u početku zvuči atraktivno, ali vesti koje su usledile su me zgrozile. Na Ušću je posečeno stotinjak stabala zbog te iste gondole. Zar cilj uvek opravdava sredstva?
Na Kalemegdanu je nestao platan star 120 godina. Posečen je bez pitanja, nestao je u trenu zbog volje nekolicine. Gospodo, da li su vam dedovi ostavili taj platan u nasledstvo pa ste osetili pravo da ga posečete? Zar se niste zapitali koliko bi se dece još moglo igrati pod njegovom krošnjom i koliko bi još krasio Kalemegdan sa klupama u hladu?
Kako ste imali obraza da to uradite? Srce i dušu očigledno nemate. To drveće nije vaše i neshvatljivo je da vas nije sramota. Postoji deset vrsta ovog drveta koje dostiže visinu do 40 metara, a mnoge metropole duguju svoj šarm i čist vazduh baš platanu. U Turskoj raste primerak star preko 2.000 godina, a kod nas je 120 godina života postalo smetnja. Gde su u tom trenutku bili svi ti zavodi, fakulteti i instituti? Zašto ste ćutali?
Varvarstvo nad tradicijom
Nije vam ni to bilo dovoljno. Na Gardošu se ruše delovi milenijumske kule. Podsećam da je kula Gardoš jedna od četiri milenijumske kule koje su ugarske vlasti izgradile 1896. godine na četiri strane sveta. Naša kula, visoka 36 metara, izgrađena je na temeljima drevne zemunske tvrđave Taurunum iz 9. veka, koja se vekovima izdizala iznad desne obale Dunava.
Sada rekonstruišete i istorijsko stepenište na Kalemegdanskoj terasi, bez objašnjenja i jasnih informacija. To stepenište, izgrađeno u stilu neobaroka, projekat je Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji. Čak se pominje i uklanjanje dela kalemegdanskog zida. Šta je sledeće? Pobednik? Skadarlija? Ili ceo Beograd?
Ko nam je uzeo pravo na nasleđe?
Odakle bilo kome pravo na ovakvo varvarstvo? Na skrnavljenje onoga što su nam preci ostavili? Ko ste vi da rušite lepote ovog grada? Danas, u 21. veku, građani moraju da se organizuju i patroliraju kako bi zaštitili drveće i Kalemegdan. Ono što nisu uništili Osmanlije, Austrougari, niti nemački i saveznički bombarderi, danas uništava ljudski faktor iznutra.
Ovo više nema veze sa modernizacijom, a sa zdravim razumom još manje. Ovo je plansko uništavanje kulturne tradicije grada sa istorijom, srcem i dušom. U sećanje na onaj posečeni platan, ostaju samo stihovi Đorđa Balaševića:
„…Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova? Dal’ je pod njime neko za nekim žalio? Što ga je grom obišo, mati ga Petrova? Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?…“
Beograd pripada svima nama koji ga volimo i u njega dolazimo. Ako mu oduzmete stabla, stare stepenice i istoriju, ostaće nam samo skupi kvadrati bez identiteta.
U sećanje na platan star 120 godina…
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]
PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:
Zahvaljujem se mom drugu, Đorđu Ignjatoviću na ustupljenim fotografijama, kao i Tini i Milki na snimcima koji čuvaju uspomenu na posečeni platan.