U srcu brdovitog Balkana, između planina koje ga grle poput majčinih ruku, udomilo se Sarajevo, grad ćeifa i meraka. Duša mu pulsira u ritmu vekova, a glavni grad Bosne i Hercegovine je živa priča o spoju Istoka i Zapada. Spomenik vremenu kad su se velika Carstva susretala baš ovde na raskršću svetova.
Priča jednog življenja
U gradu gde se toplina meri fildžanima kafe, a sevdah teče venama umesto krvi, žive ljudi čija su srca prostranija od čaršije. Njihov je osmeh brži od jutarnjeg svitanja a gostoprimstvo toplije od tek ispečenog somuna. Eto, takve su Sarajlije. Planirao to ili ne, moram da ih spomenem, jer bez njih Sarajevo ne bi bilo ono što jeste.
Ljubav na obalama Miljacke
Šetajući polako obalom Miljacke, dok se grad tek budio iz sna, sreli smo Ferida lekara u penziji. Stajao je pogrbljen, u pratnji dva verna psa, a u očima mu se nazirao neki daleki sjaj davno proživljene sreće. U svakom gradu, jedno obično „dobro jutro“ bi donelo drugo “dobro jutro” čisto onako, radi reda. Ali ne u Sarajevu. Feridu je bilo dovoljno da mu otvori dušu. Kada je čuo odakle dolazimo, započeo je priču o Milici, svojoj vojvođanskoj ruži koju je život doneo u kameno Sarajevo. Njihova ljubav prkosila je svim olujama života koje su ih zatekle u Sarajevu. „Sreća je krhka poput prolećnog cveta. Preživeli smo i ono sr… što nas snašlo, pa i pandemiju. Ali posle svega zdravlje joj nije bilo više tako dobro. Preminula je, evo ovde nedaleko je sahranjena, kraj moga oca.“
Pokazujući nam njenu fotografiju na telefonu drhtavom rukom, nije krio suze koje su polako klizile niz obraze. U njegovim očima videli smo beskrajnu prazninu koju samo velika ljubav može ostaviti za sobom. „Hvala vam što ste me saslušali, ulepšali ste mi dan“ prošaptao je, a glas mu je podrhtavao pod težinom svih neizgovorenih reči.
Gostoprimstvo sarajevsko
Imali smo priliku da upoznamo još divnih ljudi. Adisu i Almedina, domaćine iz Turističke organizacije kao i Edina Ogreševića iz agencije Meet Bosnia Tours, vrhunskog vodiča i poznavaoca Sarajeva. Uz mirisnu, pravu bosansku kafu razgovarali smo o životu u Sarajevu, gradu koji nosi bogatu i složenu istoriju. Njihov život, poput našeg vojvođanskog, ispunjen je raznolikošću, prožet različitim kulturama i tradicijama. Pretrčati urbani lavirint i baciti se na baklavu, čiju slatkoću prekriva tanki sjaj šerbeta, na kafu čije se pare vijugavo penju ka nebu ili mantije što odišu toplinom doma – sve bi bilo previše jednostavno. Za Sarajevo, grad koji leži poput otvorene knjige, previše… banalno.
Najlepša mesta Sarajeva
Baščaršija: Srce starog Sarajeva
Baščaršija, srce starog Sarajeva je polazna tačka ka svim pravcima. Za sve koji bi više da upoznaju Sarajevo, Gazi Husrev-beg džamija je početak priče. Ona je jedan od najvažnijih i najlepših primera osmanske arhitekture na Balkanu. Izgrađena 1531. godine, po nalogu Gazi Husrev-bega, pravi je umetnički i arhitektonski dragulj, koji svedoči o bogatoj istoriji i kulturnom nasleđu Sarajeva. U dvorištu džamije je šadrvan (fontana) kao i turbeta (grobnice) Gazi Husrev-begova i Murat-beg Tardića. Neposredno preko puta je begova medresa i biblioteka kao i hanikah (boravište derviša i šejhova).
Sahat-kula, arhitektonski dragulj grada, je i izvor mnogih legendi. Prema jednoj od njih, kula je sagrađena na mestu gde je stari sat, navodno, pao s neba, donoseći gradu sreću i prosperitet. Njena jedinstvena arhitektura, sa zlatnim satom koji meri vreme po lunarnom kalendaru, svedoči o harmoničnom spoju istočne i zapadne kulture. Sarajlije tvrde da meri vreme po svome jer pamti vekove i priča priču koja se nikada neće uklopiti u moderna vremena sadašnjice.
Sebilj-česma: Svedok civilizacija
Osmansko carstvo je ovim prostorima utkalo gusti vez kulturne baštine. Aneksijom Bosne i Hercegovine, austrougarski duh prelio se kroz gradske ulice. U pažljivom sklopu stilova, novo se poklanja starom, ne briše već nadopunjuje postojeći sjaj. Sebilj-česma oduvek je bila magnetna tačka grada. Njen jedinstveni oblik, ukrašen lepetom krila golubova, govori priču spajanja civilizacija. Osmanski kamen u dijalogu sa austrougarskim ukrasima.
Edin, stručnjak čije reči oživljavaju stare događaje, objasnio je izgled današnjeg Sebilja: „Ovo je tipičan primer nadogradnje dva stila. Gazi Husrev-beg je vodu video kao život i izgradio česmu, onaj kameni deo, dok su austrougarski graditelji dodali poetiku drvenim detaljima, čuvajući pri tom duhovni pečat osmanlijske tradicije. Tako je nastao ovaj monumentalni spomenik – svedok istorije, koji i dan-danas diše legendom davnih dana.“
Sarajevski inat
Na obali Miljacke, prkosno stoji Inat kuća, svedok jedinstvene priče o bosanskom inatu. Cela priča datira iz 1892. iz vremena kada je vlast htela baš na Mustaj-pašinom mejdanu da izgradi gradsku većnicu. Za to je bilo potrebno srušiti dva hana i jednu privatnu kuću. Hanovi su srušeni, a stari Benderija, vlasnik kuće nije hteo ni da čuje o rušenju. Austro-ugari su mu pretili i postizali samo suprotan efekat, onaj balkanski: “E, iz inata neću”. Na kraju, da bi uspeli sa svojom zamisli, pristali su na uslove Benderije. Cena je bila vreća zlatnika a kuća je, kamen po kamen, preneta na drugu obalu eke. Starac je sa osmehom posmatrao ceo taj čin, i sa osmehom tvrdio: “Eto, imam kuću sa pogledom na velepniu Većnicu”. I tako Inat kuća i danas stoji na obali Miljacke, kao svojeglavi spomenik karakteru ovog naroda.
Samo nekoliko koraka dalje, istorijska Latinska ćuprija, već više od četiri veka spaja obale Miljacke. Nekada poznata kao Principov most, čuva sećanje na sudbonosni hitac koji je odjeknuo svetom 28. juna 1914. godine i probudio veliki vulkan. Prvo spominjanje mosta pronađeno je u defteru (popisu) iz 1541. godine, gde se navodi kako je drveni most podigao izvesni sarač Husein, sin Širmedov.
Većnica, veličanstveni spomenik austrougarskog perioda sa svojim raskošnim orijentalnim motivima, danas stoji ponosno kao feniks iz pepela, čuvajući u svojim zidovima hiljade priča. Kroz Ferhadiju i Sarači ulicu, miris tradicionalne bosanske kuhinje mami prolaznike, dok iz starih kafana dopire zvuk sevdaha. Na Kazandžiluku, zveket bakrenog posuđa stvara melodiju stare čaršije, a u bašti Morića hana vreme kao da je stalo još te davne 1551. godine pozivajući na predah uz bosansku kafu. Despića kuća, najbolje je očuvani privatni objekat iz vremena Austro-Ugarske. Despići, koji su veliko bogatstvo stekli kao zanatlije i trgovci, predstavljali su elitu Sarajeva krajem 19. i početkom 20. veka. U prijemnoj sobi kuće organizovane su i prve pozorišne predstave, pa se ovaj objekat smatra pretečom savremenog pozorišta u Sarajevu. Danas je to muzej koji svojom postavkom dočarava kulturu stanovanja bogate trgovačke porodice.
Bosanski slog i bosanska kuća
U gradu gde se prepliću četiri vere i bezbroj priča, kriju se mesta koja retko koji turista otkrije. Dok reke posetilaca vrve Baščaršijom, prave dragocenosti Sarajeva čekaju one radoznalog duha da ih pronađu.
Bosanski slog
„Najlepše su ipak najstarije kuće grada, tipični primeri bosanskog sloga i bosanske kuće” , vraća nas u prošlost Edin i objašnjava dalje: “Arhitektura Bosne i Hercegovine, kao ogledalo bogate kulturne baštine, obuhvata raznovrsne stilove i izraze koji su se razvijali kroz vijekove. Dva ključna aspekta ovog arhitektonskog naslijeđa su bosanski slog i bosanska kuća. Iako oba predstavljaju značajne elemente identiteta ovog prostora, oni se razlikuju u svojim karakteristikama, funkcijama i estetskim izrazima. Bosanski slog se javlja kao rezultat kulturnog miješanja i arhitektonskih utjecaja koji su oblikovali Bosnu i Hercegovinu tokom kasnog 19. i početkom 20. stoljeća. Ovaj stil se razvijao u kontekstu urbanizacije i modernizacije, kada su se javne zgrade, institucije i stambeni objekti prilagođavali potrebama savremenog društva.„
Bosanska kuća – tradicionalna kuća na prostorima Bosne
S druge strane, bosanska kuća predstavlja tradicionalnu stambenu arhitekturu Sarajeva koja je postojala tokom vekova. Ove kuće su bile prilagođene životu u zajednici, odražavajući specifične socijalne strukture i običaje naroda. One su obično jednospratne ili dvospratne sa visokim zidovima od ćerpića ili drva, a njihov raspored prostorija je bio osmišljen kako bi se zadovoljile potrebe porodice. Tipični primeri su Hadžišabanovića kuća ( koja je izgorela u požaru i još nije rekonstruisana) i ona najlepša, Svrzina kuća koja je i najlepši primjer arhitekture osmanskog perioda kada je porodični život i duh mahale bio najvažniji aspekt života.
Sarajevsko hodočašće
Da bi bolje razumeli život u gradu, pošli smo sa Edinom i putem Sarajevskog hodočašća. “Sarajevo, kao multikulturalni grad s bogatom historijom, nosi u sebi tradiciju hodočašća koja se proteže kroz stoljeća. Ova tradicija obuhvaća posjete vjerskim mjestima koja imaju posebno značenje za vjernike različitih konfesija. Ljudi iz svih slojeva društva dolaze na ova mjesta kako bi se molili, tražili sreću i mir te ostavljali priloge u znak zahvalnosti ili za pomoć drugima.” Jedno od tri hodočasničkih mesta u Sarajevu je turbe Sedam braće, smešteno u starom delu grada. Iako naziv „Sedam braće“ u prvi mah asocira na krvno srodstvo, radi se zapravo o mladim ljudima koje su vlasti nepravedno pogubile. Njihova turbeta podignuta su u znak sećanja na njihovu patnju i mučeništvo.
Posle posete turbetu, hodočasnici posećuju Franjevački samostan Svetog Ante Padovanskog. Ovaj samostan poznat je po svojoj otvorenosti prema svim ljudima, kao i pružanju materijalne pomoći onima kojima je potrebna, bez obzira na njihovu religijsku pripadnost. U okviru ovog duhovnog putovanja nalazi se i Stara pravoslavna crkva posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. U njoj se čuvaju mošti svetog deteta, poznate kao „mošti mladenaca“. Prema predanju, ovo dete je postalo sveto nakon što ga je zla maćeha bacila niz stepenice. Iako ne postoje zapisi o ovom događaju, priča se prenosi s kolena na koleno. Posete turbetu Sedam braće, Franjevačkom samostanu Svetog Ante Padovanskog i Staroj pravoslavnoj crkvi predstavlja pravi temeljni duh ovog predivnog grada.
Bez kraja
I onda, poput poetskog niza, na red dolaze ostale skrivene lepote ovog predivnog grada. Džamije čije kupole dišu legendama, crkve čuvari davnih predanja, mostovi koji povezuju obale vremena – i čini se da kraja nabrajanju nikada ne bi bilo.
Zgrada željezničke stanice, poput muzeja sačuvanog u živom trenutku, i dalje čuva jednu lokomotivu. Taj metalni svedok jednog nestajućeg doba, zajedno sa večitim plamenom priča priču koja odjekuje nostalgijom i sećanjem na vreme koje tek kada je prošlo, mnogi sa tugom i nežnošću opet priželjkuju. Stadioni Želje i Sarajeva, kao i sportski Centar Skenderija, vraćaju starije generacije u one predivne trenutke kada su se prenosi utakmica pratili kroz maglovite zvuke radija, poput putovanja kroz vreme. Pred sumrak, trebalo bi se popeti do jedne od Tabija, kamenih stražara koji čuvaju grad, i doživeti onaj čarobni, gotovo mistični zalazak sunca.
Sarajevo i okolina
Sarajevo privlači posetioce kao magnet, ali tek njegova okolina odiše lepotama koje treba doživeti. Krenete li stazama predaka, Kozija ćuprija vas dočekuje kao živi svedok prošlosti, most koji je preživeo vekove i pamti korake karavana. Žičarom do Trebevića otvaraju se panorame poput starih, zaboravljenih razglednica. Fijakerom stići do vrela Bosne koje svojim kristalnim izvorima i alejama platana stvara oazu mira nadomak užurbanog grada i stati kod starog rimskog mosta – paradoksa koji govori sam za sebe jer, gle čuda, nije rimski već osmanski. Monumentalni svedok jedne druge istorije koji je sa Kozijom ćuprijom bio kapija Sarajeva, deo legendanog carigradskog druma, mesta koja spajaju svetove i civilizacije. A onda se tu nižu monumentalni park prirode Skakavac, divlja lepota Igmana, ponosne planine Jahorina i Bjelašnica prostranstva kojima se ne nazire kraj.
Na kraju dana, kada duša tone u umor, priznaš sebi tihim šapatom da ne može sve odjednom ni da se pretrči. Mora se još jednom doći u Sarajevo. A za sve je kriva ona česma, gde se prepliću putevi i sudbine. Česma starija od legendi, čuvar priča kojima nema kraja. Voda sa nje nije obična, ona je magija. Ko se jednom napije njenih kapi, toga će Sarajevo zauvek začarati. Možda zato toliki svetski putnici, okusivši jednom taj dar pored Begove džamije, ne mogu a da se ne vrate. Stare nane pričaju priču o jednoj lepoj ciganki. Zaljubljena u bega a svesna da ne može da veže njegovo srce za svoje, začarala je baš ovu česmu. „Neka beg zavoli Sarajevo, ako već ne može mene.“
Za bega nisam siguran, nisam čuo kraj legende ali nas je voda začarala. Sarajevo nije samo grad kojem se vraća, to je priča o ljudima koji vole do bola, pate do suza, pamte do poslednjeg daha. Priča o meraku koji se ne može objasniti, ćeifu koji se da samo osetiti.
Želim da se zahvalim TO Sarajevo i Edinu Ogreševiću iz Meet Bosnia Travel d.o.o. na gostoprimstvu i pomoći pri sakupljanju materijala za članak.