Postoje mnoga mesta koja ostavljaju poseban trag u čoveku. Neka po lepoti, a druga po svojoj istoriji. Istorija danas mirnog gradića u Gornjoj Austriji, nosi svoj krvavi trag iz vremena kada su ljudi postali najkrvolčnije životinje, a zlo zavladalo svetom.
U nacističkoj Austriji, 1938. godine, na ušću reke Ens u Dunav, u okolini do tada ne tako poznatog gradića Mauthauzena, otvoren je koncentracioni logor. U početku osmišljen za političke neistomišljenike, za kratko vreme to je postalo mesto koje i dan danas oslikava poniženje, bol, patnju i smrt.
Ovakva mesta se ne posećuju često, a sama pomisao na događaje iz prošlosti ne može da ostavi nikoga ravnodušnim.
Čitao sam o njemu, ali mi je ipak iz daljine više ličio na neku napuštenu fabriku. Opasan kamenim zidinama i prvim vidljivim osmatračnicama, ali strahopoštovanje i jeza su svakim sledećim korakom sve jači i jači, još i ne sluteći o zbivanjima u unutrašnjosti. Sve vidljivije osmatračnice i bodljikava žica samo ubrzavaju otkucaje srca, sluteći patnju i poniženja nedužnih. Strahota u samoj tišini ovog mesta budi pitanje da li je i tada bilo tako tiho?! Ili su se čuli jauci bolesnih, ili krici mučenih?
Livada sa leve strane sa na kojoj se nalazi žalosna vrba budi pitanje „Žalosna vrba, posađena zbog lepote ili imena?!“ Okolina, ako smem tako da napišem, ukrašena spomenicima. Bolje reći, obeležena spomenicima niklim iz svake prolivene kapi krvi. I ulazna kapija. Kapija koja se za mnoge više nije otvorila. Tu, na ovom mestu, počinje priča o besmislu života.
Posle pešačenja od železničke stanice do logora i 4 km šikaniranja i prvih batinanja ulazilo se kroz ovu kapiju, kroz jedini ulaz u logor. Odmah po prolasku kroz nju, novi zarobljenici izlagani su prvim poniženjima, torturama i batinama. Stajali su satima uz zid sa desne strane, nekada prokisli i promrzli. Mnogi su tu, na početku besmisla, i umrli. Ostavili svoje živote kod zida plača, u logoru smrti, Mauthauzen.
Stepenice smrti
Pošto je prvenstveno korišten kao mesto prisilnog rada, u njega su dovođeni uglavnom muškarci koji su, skoro svi, bili radna snaga u obližnjem kamelonomu granita. „Radna snaga“ – bio bi to možda i prigodan izraz da se postupalo ljudski prema jadnicima… Kako je SS snagama bila bitna samo što veća eksploatacija, nisu marili za broj preminulih zarobljenika. Na provaliji, koja je delila logor od kamenoloma, straža je iznemogle i spore zarobljenike bacala sa litice. Neretko su zarobljenici, stojeći u redu, morali da guraju jedni druge u smrt. Čuvari logora su cinički, ubijene na ovaj način, nazivali „padobrancima“. Do kamenoloma je vodilo stepenište, među zarobljenicima nazvano „stepenice smrti“, jer su se preko njih kretali i nosili komade granita i do 40 kilograma, a mnogi, koji su bili na odmaku snage, su tu i završili svoju patnju. Ubijani su na samim stepenicama.
Sa leve strane barake. Danas očuvane samo četiri, prazne, bez ičega u njima. Nekada ih je bilo preko dvadeset. Podeljene na dva paviljona i sa mokrim čvorom. U svakoj je bilo predviđeno po 300 zarobljenika. U drugoj polovini II svetskog rata u njima se nalazilo i do njih 2000, tako da su dva ili više zarobljenika delili jedno mesto za spavanje.
U baraki broj 5 nalazili su se, izolovani od ostalih, Jevreji. Stajali su na najnižoj lestvici logorske hijerarhije, tako da su dobijali najmanje hrane i najlošiju odeću. Zimi nisu imali nikakvu zaštitu, a ni lekarska pomoć im nije pružana. Terani su da rade najteže poslove tako da je većina posle par dana ili nedelja izgubila živote. Maltretiranja i svesna ubistva kao bacanje sa litice, streljanja zbog pokušaja bega i gasna komora bile su svakodnevna pojava.
O užasu dešavanja svedoči Ernst Martin iz Austrije:
„… Logor gde su se Jevreji nalazili bio je ograđen žicom kroz koju je prolazila struja. Zarobljenici, najviše novajlije, bili su terani da trče ka njoj. Uglavnom, nije se odmah umiralo od udara struje. Tela, trzajući se od udara struje, visila su na njoj satima, sve dok se zarobljenik skroz ne isprži ili ne dobije pomilovanje, te bude ubijen.“ (Prim. prevod autora)
U jesen 1941. deo oko baraka 16 do 20 bio je izdvojen za sovjetske zarobljenike. Izdvojeni od svih, obeleženi kao ideološki neprijatelj, bili su dovođeni u logor kako bi se ubili. Iz tog razloga je podignuta gasna komora u logoru.
Izvan zidina, takođe se nalazio „Ruski logor“ koji se spremao za ruske zarobljenike. Po završetku njegove gradnje, 1943. godine, većina ruskih zarobljenika je bila već pogubljena, tako da je služio za izolaciju bolesnih koji su bili prepušteni sami sebi i sudbini.
Bilo je to mesto masovnog umiranja. Nesposobni za rad, iznemogli i bolesni, bez hrane i zdravstene pomoći, zarobljenici su prepuštani sudbini, čekajući svoju sigurnu smrt. Danas na tom mestu stoji žalosna vrba, a sećanje preživelog August Kamhubera iz Austrije svedoči o strahotama:
„…Nije prošao dan, a da nisu desetine mrtvih među poluživima izbačeni iz baraka, jer se mesto svakog mrtvog popunilo istog časa…“ (prim. prevod autora)
Pokušaja bega je bilo. Iako nemoćni i iznemogli, mnoge je u životu držala želja za slobodom. Znajući kakva ih sudbina čeka, 1. februara 1945. godine pet stotina sovjetskih vojnika je pokušalo beg… Četiri stotine je uspelo da izađe van logorskih zidina. Potraga za njima je bila ogromna i surova. Pored SS trupa i policije, čak se i lokalno stanovništvo dalo u „lov na zečeve“, kako su tada nazivali potragu. Samo 11 zarobljenika je preživelo.
U podrumima, odeljak smrti. Radno mesto monstruma…
Ubistva u gasnoj komori i spaljivanje tela bio je najzastupljeniji metod ubistva. Danas su u krematorijumu table sa imenima, fotografijama, pa čak i ličnim stvarima ubijenih, podsećajući svet na zverska dela iz prošlosti.
Zločin koji ne sme da se zaboravi
Spomen ploče iz svih krajeva Evrope. Među njima, i one iz Novog Miloševa, Velikih Livada, Takovskog kraja…
Otvoren za posetioce, sa ciljem da se ne zaboravi zločin, kao opomena na strahote II svetskog rata, Mauthauzen je zapisao još jedno sećanje… Sećanje na posetioce koji su, ne mareći na strahote koje su se dogodile, urezavali svoja imena po zidovima logora. Danas postoji prostorija gde se, iza staklenog paravana, vide imena uklesana u zidu, ko i kada je bio na ovom mestu. Ali ne imena zarobljenika već onih koji su bez poštovanja i bez trunke savesti prošetali memorijalnim kompleksom, prošetali se ovim barakama, ne mareći za istoriju, te uklesali svoja imena gde god su stigli.
Van zidina, nalazile su se i barake u kojima su bili smešteni čuvari logora. Kada je koncentracioni logor 1949. pretvoren u memorijalni kompleks, od ovih baraka nije ostalo skoro ništa, tako da je 1950. svaka od nacija žrtava podigla spomenike na sećanje svojih sunarodnika. Preko 40 nacija…
Od 1939. do 5. maja 1945. sprovedeno je oko 190.000 zarobljenika u Mauthauzen. Najmanje 90.000 njih je izgubilo život u glavnom ili nekim isturenim logorima. Mnogi su posle oslobođenja izgubili živote zbog nehumanih uslova koje su prošli.
Na sve njih podseća popucala ploča pred ulazom sa natpisom „Na ovom mestu nalazio se, od juna 1938. do 5. maja 1945. koncentracioni logor Mauthauzen… u kojem je ubijeno 122.766 zarobljenika, među kojima iz SSSR 32.180,
Poljske 30.203,
Mađarske 12.903,
Jugoslavije 12.870…“
POTRAŽITE SMEŠTAJ:
Booking.comIzvor podataka i citata: Aplikacija Logora Mauthauzen (Mauthauzen Audioguide)
Odličan tekst, svaka čast.
Hvala Gorane!