Dvorci Vojvodine – Špicerov dvorac

U Vojvodini postoji preko 80 dvoraca koji potiču između dva svetska rata. Neki i danas krase polja i ravnice, dok je većina njih zaboravljena, u ruševinama, u zagrljaju prirode. Interesantni su i oni, tako porušeni, zarasli i na margini sećanja, možda još više od onih koji se i dalje hrabro drže. Tipičan primer zaborava nalazi se na desnoj obali Dunava, u Beočinu, varošici na obroncima Fruške Gore.

Sakriven u gustom rastinju samuje dvorac Špicer. Njegovo oronulo stepenište i ostaci polupanog vitražnog stakla česta su pojava selfi fotografija. Čista trenutna zainteresovanost i ništa više. Tu se sve i završava kod nekih. Međutim, to su te sitnice koje, opet, kod drugih bude zainteresovanost, želju da se sazna više, zaviri u prošlost i da se zaboravljeno opet spomene. O pisanim dokumentima dvoraca teško se dolazi. Kao i kod većine slučajeva građevina Vojvodine između dva svetska rata, više će se naći na mađarskom nego na srpskom jeziku. Puno obećanja, još više nezainteresovanosti čekalo me je na svakoj adersi na kojoj sam se obratio. I onda, setih se društva koje sam upoznao u Arači. Naravno, ako neko zna i hoće, to je onda Miroslav Ćuk, student istorije umetnosti sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Udruženim snagama došli smo do podataka koje želimo sačuvati od zaborava i podeliti sa svima koje zainteresuje sudbina dvorca. Za sve vas, kojima je Špicerov dvorac više od fotografije…

Sam Beočin se proslavio 1839. godine otvaranjem fabrike cementa u vlasništvu Klark Adama i suvlasnika Špicer Edea. Odavde je brodovima Dunavom transportovan cement za prvi budimpeštanski most – Lančani most (mađ. Lànc hìd), tako da je razumljiva i odluka Špicera da 1898. baš tu izgradi i svoj dvorac. Za ostvarenje Edeovog sna zadužen je bio niko drugi do Štajnd Imre, poznati arhitekta čije je ime vezano za Budimpeštanski parlament. Štajndl je bio zadužen za gradnju parlamenta 1904. godine, koje je izvedeno u neogotičkom stilu, postalo njegovo najznačajnije delo i zahvaljujući tome on je zauzeo bitno mesto u istoriji arhitekture. Za Štajndla, koji se obrazovao najpre u Budimpešti, pa potom u Beču gde je u to vreme dominirao istoricizam Viola le Dika, ovo ostvarenje bilo je poput kocke koja oduzima i daje vrednost postojanju. I kocka je bila bačena… Na prostoru Beočina, između procepa dva velika veka, dvorac je postao unikatno Štanjdlovo ostvarenje, jer se nalazi u prirodnom okruženju i deo je dvorske kulture, posebnog stilskog karaktera, tada još ne toliko poznatog Evropi.
Ono što posebno ističe Špicerov dvorac jeste atipičnost gradnje. Reč je o svojstvenom eklekticizmu koji je prepoznatljiv kao reakcija na kulturne tokove. U uzbudljivoj kombinaciji gotike, renesanse i baroka, i uz dodatke kulture Dalekog istoka, postignuta je interesantna, međusobna igra raznih epoha. Tako se na ovom primeru desio unikatni eksperiment, kao svedočanstvo jednog vremena, ali i više od toga, kao potvrda o neminovnoj potrebi za iznalaženjem nove percepcije estetske kategorije lepog.
Danas spolja neprivlačan, sa armaturom koja se vidi sa svih strana, više liči na neke oronule objekte koji ne trebaju nikome, tako da pažnju prolaznika privlači traka beočinske cementare, koja dolazi niodkuda i, iznad glave, odlazi nekim svojim putem.
Međutim, nije uvek bilo tako. Nekada, u daljini vidljivi ofarbani odžaci, svojom lepotom i stilom verovatno su podsećali na stare francuske dvorce. I bašta, česta pojava na imanjima veleposednika, u stilu kraljevskih dvorova.

U donjoj zoni, ispod terase, nalazio se glavni ulaz, uvučen, zasvođen trolučnom konstrukcijom. Za njega je Štajndl izveo neobično rešenje, pomalo kitnjasto i nezgrapno za istančan ukus XIX veka. Na ovom ulazu postoje i danas tri otvora od kojih su dva bila prozorska okna, a jedan prohodna vrata. Na terasi iznad, sprovedeno je identično rešenje, ali drugačije stilske osobenosti. To je posebna karakteristika eklekticizma.
Desni deo pročelja se završava hibridnim kubičnim prostorom koji stvara utisak izlomljenosti ivice. Međutim, ovo neobično rešenje poslužilo je funkciji osvetljivanja prostora jer je pomoću njega čitav ugao otvoren prozorskim oknima, što je rezultiralo bogatim izvorom sunčeve svetlosti u enterijeru. Ovaj ugao je u gornjim zonama
zasveden piramidalnom konstrukcijom koja stvara utisak prisutnosti srednjovekovne kule, dok su se u donjem delu nalazila dva prozorska okna. Dekorativnost ovog dela nije manjkala. Pomalo neobuzdana u eksplicitnosti, karakterisala je razboritost raznolikih elemenata poput konzola, kružnih medaljona, zoomorfnih skulptura.
Na suprotnoj strani pročelja nalazi se, nimalo očekivan, monumentalni prozor, nekada ispunjen bojenim staklom, nad kojim se uzdiže veliki kružni otvor sa ostacima kitnjaste dekorativne plastike. Ispod se nekada nalazio drugi ulaz, natkriven poluobličastim svodom, od kojeg su danas samo pojedini delovi ostali sačuvani. Za ovaj deo je bitno reći da se na samom uglu nalazi svojevrsni pseudo-toranj koji je, kao antipod tornju na suprotnoj strani, zasveden kupolom lukovičastog oblika, što je karakteristika ruske umetnosti.

Divnim čudom, danas su još uvek vidljivi neki spoljašnji ukrasi. Jedan, možda najznačajniji za kulturu i istoriju ovih prostora, nalazi se izdignut na baroknom zabatu. Reč je o Turul ptici, mitološkom simbolu mađarske nacije. Sveta ptica, koja je krasila mnoge građevine i kojoj su podizani mnogi spomenici, od kojih je danas opstao samo jedan. Onaj u Tatabanji u Mađarskoj.
Najimpozantniji prostor unutrašnjosti bio je centralni hol. Kroz bogatu upotrebu mekih boja, oponašanje istorijskih modela slavne arhitekture, bio je teatralan, posebno zbog balkona na spratu sa koga se pružao predivan pogled na njega. Naravno, tu je i gornja prostorija, sa koje se izlazi na balkone, i njegovu ulogu kroz koju razumemo prirodu eklekticizma u radu Imrea Štajndla.

Eklekticizam oblika i forme, boje i svetlosti, harmonije i ritma. Duhom kojim se vodila secesija, ovde najviše zastupljena, izražava se kroz i dan danas vidljivu kombinaciju tipičnog mađarskog cvetnog stila u dominantnim roze i mekim plavim bojama sa renesansnim lukovima.
Pločnik je tu još uvek sa svojom dekorativnom šarom. Kao i sam dvorac, prkosi zubu vremena. Jedna od malobrojnih očuvanih stvari iz unutrašnjosti dvorca.
A ono najlepše je nestalo. Staklene bašte više nema, mala kapela je nestala sa lica zemlje. Zidove je nekada krasila lamperija, dajući mu posebnu toplinu, parketni pod je zamenila zemlja, „ukrašena“ biljkama koje polako zauzimaju i unutrašnjost građevine. Ulaznih vrata sa velikim, metalnim „S“ takođe više nema. A nema ni kamina od zelenih Žolnaji kaljeva, urađenih po posebnim nacrtima. Peć iz najpoznatije fabrike tog vremena krasi možda nečiji dom, ali ne ovaj dvorac. Na njegovom mestu je danas zgarište. A Žolnaji keramika je vidljiva na Rajhlovoj palati u Subotici, Crkvi imena Marijinog u Novom Sadu, hotelu Moskva u Beogradu i oko 1000 građevina širom Evrope.

O dvorcu se prepliću kažu meštani priče. Beočinci ga nazivaju „Kuća sova i slepih miševa“, Dvorac duhova“ „Ukleti dvorac“. Poseta donosi nesreću, kažu, ne valja tamo ići… Na molbu da se ispriča barem jedna priča koja je vezana za ove tvrdnje, nema odgovora. Čak ni oni najstariji ne znaju. Ali, oni su „znali nekoga ko je to znao“, i tako u krug.
Od strašnih sudbina, nesreća, nema ništa. Ništa osim jedne legende opisane i knjizi „Snovi zatravljenih kula“ Milana Belegišanina. Po njoj, ime vajara koji je izvajao skulpture nikada se nije znalo. Sve do početka rasturanja dvorca kada je, pre nekoliko desetina godina, u sivilu ohlađenog pepela peći pronađen pergament u kojem je opisana sudbina tvorca gipsanih ukrasa…

„…Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč. Samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase za zamak. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu…“ Nakon nečitljivivog dela na pergamentu sledi: „…Čini mi se da su glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku, koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“ (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) „Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga ternutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o tog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće moliti izlazećem suncu, ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“.
Andrija
P.S. „Sutra odlazim i ja. Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu, samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka. Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći. Ako je istina ono što govorim, pergament neće izgoreti.“

Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Špicer je odbegla, a nakon dolaska komunista na vlast objekat je nacionalizovan i od tada je služio kao gradska biblioteka, dom kulture, radio stanica, sedište rukomentog kluba, a na kraju i kao ekskluzivni restoran. Špicerov dvorac se danas nalazi na listi spomenika kulutre. Ali, od spomenika kulture, vrlo brzo ostaće samo mesto kulture, jer spomenika, ako se ništa ne preduzme, više neće biti.
Uz maštu, izmešanu ostacima dvorca, moguće je neživo ponovo oživeti, a tugu koja ga je zaposela moguće je pretvoriti u šansu za obnovom sreće. Samo treba da se zapitamo
koliko smo vredni pred delima kulture i da li zaista možemo tako lako da okrenemo glavu od njih, terajući ih u nepovratni zaborav.

POTRAŽITE SMEŠTAJ:

Booking.com

Ovaj tekst napisan je u koautorstvu sa Miroslavom Ćukom, kojem se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći.

SPONZOR ČLANKA:

Muzej Vojvodine, matična ustanova svih muzeja u Pokrajini i ustanova kulture kompleksnog tipa koja prikuplja, obrađuje, čuva i prezentuje pokretno kulturno nasleđe od pre 8.000 godina do danas sa prostora Autonomne pokrajine Vojvodine. Misija Muzeja je da edukuje stvarne i virtuelne posetioce o kulturnom nasleđu kroz izložbe, publikacije, edukativne programe i informaciono-komunikacione tehnologije u skladu sa zahtevima savremenog čoveka. „Mi se bavimo ljudskom prošlošću i verujemo u moć njenih tragova – materijalnih, pisanih i usmenih, koji, prezentovani na pravi način, inspirišu savremenog čoveka i pomažu mu u sagledavanju položaja u modernom svetu, olakšavajući mu budućnost.“ Kontakt telefon: 021/525 059  pedagoska.sluzba@muzejvojvodine.org.rs