Priznajem, obožavam Taru, ali se malo ježim na onu pomamu oko Banjske stene i redove za slikanje. Zato sam napisao ovaj vodič za Taru: skrivena mesta i autentične priče za sve koji žele da dožive nešto više od fotografije. Prava magija planine čeka da je zaista otkriješ. Ako si i ti od onih koji bi radije da se izgube (bukvalno) nego da stoje u redu za selfi, onda smo na istoj talasnoj dužini.
Prvi put sam pisao o razglednicama poput Banjske stene. Dao sam putokaze da se ne luta, ali prava magija je kada putokaze namerno ne pratiš. Ovo je vodič za one koji se vraćaju na Taru, za iskusne, za one koji znaju da je prava avantura kad GPS kaže „Nema signala!“.
Skriveni dragulji Tare
U potrazi za autentičnim iskustvom, krećemo da istražimo neke od najlepših manje poznatih mesta na Tari.
Zaovinsko jezero – Najlepše more Srbije
Iako je kod brane Zaovinskog jezera često prisutna gužva, pravi doživljaj ovog plavog dragulja nalazi se izvan glavnih tokova. Obalne linije su na pojedinim mestima strme i nepristupačne, no ako se istinski istraže, može se otkriti niz skrivenih uvala koje svojom lepotom nadmašuju morske plaže. Voda ovde poprima boju smaragda, dok je jedina muzika koja ispunjava prostor potpuna tišina. Šetnja obalama pruža osećaj postepenog menjanja atmosfere sa svakom uvalom, od mirisa vlažne zemlje u gustoj šumi do osvežavajućeg planinskog povetarca na proplancima. Jezero nije samo vodena površina, ono je složen ekosistem čiji se karakter menja sa godišnjim dobima i reflektuje životnu snagu Tare.
Jezero Spajići – Mali, tihi rođak
Odmah pored Zaovinskog, a vidljivo sa glavnog puta kod brane, nalazi se nešto manje, ali verovatno lepše, jezero Spajići. Dok su sva svetla usmerena ka velikom jezeru, ovaj mali dragulj stoji u tišini. Njegova mirna površina savršeno odražava okolnu prirodu, a u vrelini letnjih dana, njegova bistra i hladna voda pruža savršeno osveženje. Spajići su savršen podsetnik da se najveća lepota često krije u jednostavnosti. Odavde se asfaltnim putem dalje može poći ka jezeru Lipovici.
Jezero Lipovica – Moj dragulj, tvoj dragulj
Na nekih pet kilometara od popularnog Zaovinskog jezera, krije se savršeno malo jezero, čija se lokacija može smatrati pravim blagom. Iako pronalaženje ovog mesta zahteva malo posvećenosti, svaki uloženi napor se višestruko isplati. Jezero Lipovica, skriveno duboko u prirodi, pruža osećaj otkrivanja pravog blaga. Ovo mesto služi kao idealna oaza za upijanje energije, daleko od svakodnevne buke. Dok se upija atmosfera Lipovice, pogled se pruža ka Ravnoj steni, koja čeka da bude tiho osvojena.
Jezero Jarevac – Mirno utočište retkih vrsta
U mestu Račanska Šljivovica, pregrađivanjem potoka nastalo je jezero Jarevac. Iako ga možda nećeš naći na glavnim mapama, ovo malo jezero nudi potpun mir i priliku da se na trenutak zaboravi na sve. Prema pričama lokalaca, u njemu živi retka riba Pijor, koja nastanjuje isključivo bistre planinske potoke. Njena prisutnost svedoči o čistoći i netaknutosti ovog jezera, čineći ga posebnim draguljem za one koji traže autentično iskustvo.
Ravna stena – Tihi grad i naš tajni klub
Dok se velika većina posetilaca okuplja na popularnoj Banjskoj steni, na samo par kilometara od Zaovljanskog jezera nalazi se mesto gde verovatno nikoga neće biti. Mada je pravo ime Ravna stena, meštani je nazivaju „Grad“ jer izgleda kao da su je isklesali divovi, a to ime je najverovatnije dobilo zbog ostataka srednjovekovnih utvrđenja. Arheološki ostaci utvrđenja, koja se ovde nalaze, pripadaju dinastiji Kotromanić ili Altomanović. Prema legendi, od Turaka se na steni krio i čuveni Kostreš Harambaša, poznat po svom lukavstvu. Legenda kaže da je koristio nepristupačnost terena, skrivajući se u prirodnim pukotinama i pećinama, dok su njegovi progonitelji prolazili nesvesni njegovog prisustva. Uspon počinje uz asfaltni put, no važno je napomenuti da staza nije pogodna za malu decu. Na lokaciji nema parkinga niti uređenog puta, što dodatno doprinosi osećaju ekskluzivnosti. To je posebno, tajno mesto koje se ne deli sa hiljadama turista. Vazduh ispunjava svežina, dok se iz dubine provalije pod stenom oseća miris borovine, a pogled se pruža u nedogled, sve do samog horizonta. Pravo je uživanje doživeti takvu veličinu u potpunoj tišini.
Vidikovac Jabučica – Pogled na dohvat ruke
Za ovaj pogled ne moraš da se pomučiš. Uspon počinje tik uz asfaltni put, na početku naselja Mandići. Mesto je takvo da ga je lako naći, a za one koji znaju gde najčešće odsedam, znaće i odakle da krenu. Nagrada stiže brzo, u vidu predivne panorame na Zaovinsko jezero koja ti se ureže u sećanje, podsećajući te da najlepše stvari nekad ne traže veliki napor, već samo pravu lokaciju. Osećaj zadovoljstva kada stigneš na vrh i vidiš svu tu lepotu ispred sebe je neuporediv.
Vidikovci za istinske zavisnike
Pravi avanturisti uvek traže nove horizonte. Do Uroševe stene se stiže relativno lako, nalazi se na samo 2 km od Kaluđerskih Bara i opremljena je klupom i osmatračnicom za ugodno uživanje u pogledu. Ako nastaviš par stotina metara dalje u šumu, stižeš na novo mesto odakle se pruža predivan pogled na Solotnik.
Tu je i novi dragulj za istraživače, vidikovac Zmajevac. Nalazi se kraj makadamskog puta koji spaja Sekuliće i Mokru Goru, a blizu su mu i Zmajevački potok i Tićkova česma. Ovo je mesto za pravi predah, gde zvuk vode i šum vetra stvaraju savršenu simfoniju, daleko od utabanih staza.
Ipak, pravi izazov je Dujin breg, novi, neuređeni vidikovac iznad sela Rastište. Do njega se ne stiže lako, ali nagrada je neprocenjiva: netaknut pogled na divljinu Tare. To je mesto koje zahteva i fizičku i mentalnu pripremu, ali te ostavlja sa onim osećajem da si pronašao nešto samo za sebe.
Priče iz srca planine
Izvor Vodice i Vilina korita – Tajno utočište planinskih vila
Za sve one koji tragaju za mestom koje odiše istinskom planinskom magijom, izvor Vodice, poznat i kao Vilina korita, predstavlja nezaobilaznu destinaciju. Nalazi se podno Brane Lazići, kod Zaovinskog jezera. Prema legendi, u ovim koritima, isklesanim direktno u kamenu, kupale su se planinske vile, a ova mesta oduvek su posećivale i darivale žene koje nisu mogle imati decu, nadajući se da će im vilinska moć doneti potomstvo.
Vile su izlazile iz obližnjeg Zaovinskog jezera, a izvorska voda ih je podmlađivala i davala im snagu. Danas se još uvek prenosi verovanje da onaj ko popije gutljaj ove vode ili se umije u koritima, dobija delić te vilinske magije, donoseći osećaj bistrine i svežine.
Ipak, postoji i druga legenda. U davna vremena, bogati trgovac iz okoline želeo je da sazida dimnjak od sedre sa korita, pa je odneo veliki komad. Te noći nije spavao, a vile su ga neprestano dozivale „Vrati nam sedru!“. Iako je kamen bio vraćen, vile su zauvek napustile ove prostore, pa se danas korita jedva i naziru, kao podsećanje na tu staru priču.
Grad Solotnik – Vitezovi, blago i misterija
U blizini Kaluđerskih Bara, u zagrljaju guste šume, leže zaboravljeni ostaci starog grada Solotnika. Mesto je to koje nosi težinu vekova i tajne koje šapuće vetar kroz grane. Legenda kaže da su u davna vremena, pred naletom osvajača, vitezovi utvrđenja, predvođeni svojim zapovednikom, poneli poslednje zlatno blago kraljevstva. Umesto da dopuste da ono padne u ruke neprijatelja, zakleli su se na večnu vernost i sakrili ga u dubinama Solotnika, u jednoj od tajnih pećina. Njihovi duhovi, večno vezani za taj zavet, ostali su da čuvaju tajnu, dozvoljavajući samo onima čisto srce da osete tragove tog skrivenog bogatstva.
Naravno, ne ide se tamo u potragu za zlatom. Najveće bogatstvo je sam osećaj. Zar nije fascinantno šetati stazom i zamišljati priču koja se odvijala na mestu gde sada rastu mahovina i drveće? Osećate se kao da ste u nekom starom, epskom filmu, a šum vetra u granama zvuči kao da šapuće priče o nekim davnim vremenima, o bitkama, herojima i skrivenom blagu. U toj tišini, prošlost je gotovo opipljiva.
Duhovna baština Tare i njene okoline
Tara nije samo planina sa izuzetnim pejzažima, već i mesto prožeto istorijom i verom. U tišini planine, između starih borova i rečnih tokova, oseća se duboka duhovnost koja vekovima leži u srcu Tare, pozivajući na potpunu posvećenost i otkrivanje njenog skrivenog mira.
Crkva brvnara u Dubu – „Leteća crkva“
Ovo je jedna od najstarijih crkava brvnara u Srbiji, a priča koja je prati zvuči gotovo neverovatno. Zbog stalnih progona od strane Turaka, narod ju je tri puta selio, rastavljao i ponovo sastavljao, kako bi je sačuvao. Zato je i dobila nadimak „leteća crkva“. Neverovatna je to priča o prkosu, otporu i nepokolebljivoj veri. Dok stojiš unutra, osetiš mir i miris starog drveta, a dok gledaš njene grede, diviš se ne samo veštini, već i duhu naroda koji je uspeo da stvori takvo remek-delo, čuvajući ga od zaborava kroz vekove.
Crkva brvnara u Kremni – Hram na kamenu
Smeštena na uzvišenju, mala crkva brvnara u Kremni, posvećena Svetoj Petki je oaza mira. Do nje se ne stiže lako, ali kada stigneš, shvatiš da ti više ništa ne treba. Nema gužve, nema pompe. Samo ti i osećaj da si pronašao nešto istinski sveto.
Crkve brvnare u Rači i Sekulićima
Srce duhovnosti ovog kraja je Manastir Rača, koji se nalazi u podnožju planine. Osnovan u 13. veku od strane kralja Dragutina, Manastir Rača predstavlja izuzetno svedočanstvo srpske duhovne i kulturne baštine. Nekada je bio čuven po svojoj prepisivačkoj školi, koja je spasila brojne knjige i dokumente od zaborava i propadanja. U Manastiru se, prema verovanju, čuva i deo moštiju Svetog Stefana Prvovenčanog. U okolini se nalaze i skrivene crkve brvnare. Jedna od najlepših je crkva brvnara u Rači. Do nje se stiže iz pravca manastira peške kroz šumu. Sličan dragulj je i crkva brvnara u Sekulićima.
Crkva Živonosni Istočnik Presvete Bogorodice u Solotuši
U blizini Kaluđerskih Bara, na oko 8 kilometara, nalazi se crkva Živonosni Istočnik Presvete Bogorodice. Podignuta je nedaleko od Solotničkog izvora i predstavlja pravu oazu duhovnosti i tradicije. Pored nje je i obnovljena vodenica, koja predstavlja pravi mali muzej na otvorenom. Spoj duhovnosti i tradicije čini ovo mesto posebnim.
Duh Tare – Šuma i njeni stanovnici
Pri ulasku u dubinu šume, svaki korak vodi u carstvo tišine gde se oseća jedinstvena energija, ona koja pripada Pančićevoj omorici, drvetu koje je preživelo ledene epohe i danas stoji kao živi svedok istorije planine. Vazduh je gust i težak, prožet slojevitim mirisom vlažne zemlje i smole, dok svetlost sunca jedva pronalazi put kroz guste krošnje, stvarajući mozaik senki i sunčanih fleka na tlu. Planina je dom za preko 150 vrsta ptica, a u njenim šumama, kao nevidljivi vladar, živi i mrki medved. Susret sa njim je izuzetno redak (i bolje tako!), sama spoznaja njegovog prisustva u daljini budi duboko poštovanje prema prirodi i njenim moćima. U tim trenucima svaki šum lišća, svaka prelomljena grančica i svaki udaljeni ptičji zov priča priču o jednom bogatom, složenom ekosistemu koji vekovima živi sopstvenim ritmom.
Zalazak sunca – Umetnost prirode
Uvek se postavljaju ista, večita pitanja, slična onima o smislu života, ali za zaljubljenike u prirodu: Gde se doživljava onaj čarobni trenutak smiraja dana, kada sunce umorno tone za horizont, bojeći nebo u nijanse koje bi posramile i najtalentovanijeg slikara? I kao i na pitanje koje je godišnje doba najlepše na Tari, odgovor verovatno ne postoji.
Neki bi vas strpljivo uputili na Dikavu, gde je panorama toliko široka da se osećate kao da ste na kraju sveta. Drugi bi vas zaneseno ubedili da je Osluša jedino mesto, tvrdeći da je zalazak odande toliko savršen da bi vam se i baterija na telefonu sama ispraznila, valjda od puke lepote. Ponekad, neko se seti i da vas podseti na čuvenu Banjsku stenu, iako rizikujete da se laktate sa hiljadama turista koji čekaju na savršen selfi. Tu je i put od Sekulića ka Kremni, gde se sunce spušta iznad magičnih pejzaža kao da izvodi svoj poslednji ples.
Pravog odgovora nema, jer Tara ne daje, ona uzima – uzima vam srce i ne vraća ga. A svako mesto ima neki svoj adut zbog kojeg se s pravim razlogom tvrdi da je najlepši. Neke stvari se ne mogu objasniti rečima, već se moraju doživeti.
Veliki kraj – Pronalazak koji ne znači kraj, već početak
Veliki kraj predstavlja krajnji cilj i pravi ispit za najupornije istraživače. Zbog tajanstvenosti i nepristupačnosti ovog mesta, jedna „obrnuta“ fotografija koja prikazuje pogled sa Drine na Veliki kraj, svedočeći o njegovoj impozantnoj veličini i težini uspona.
Potraga za ovim mestom često je iscrpljujuća, a jedini putokaz koji se nalazi jeste „blizu naselja Tadića“. Ovde nema znakova niti utabanih staza, a svaki korak je igra sudbine: hoće li se ispred putnika otvoriti prizor koji oduzima dah ili će ga zakloniti još jedna stena, prisiljavajući na povratak.
Izazov i opasnost
Baš zbog toga, Veliki kraj je pravi izazov. Oprez je od presudnog značaja, jer pored divljih stanovnika Tare, pred istraživačima se uzdižu nepredvidive litice i gustiš, koji lako mogu da dezorijentišu i gurnu u opasnost. Zato se u ovu avanturu ne kreće bez iskustva i detaljnog plana, a tek po pronalasku, sav taj trud dobija svoj smisao.
Pronalazak Velikog kraja nije kraj avanture, već početak filozofije. Razumevanje je da Tara nikoga ne zadržava, ali njen deo zauvek ostaje u onima koji su je osetili. Zato se na Taru ne odlazi, na Taru se vraća – jer neki prostori prosto nisu stvoreni za prolaz, već za povratak.
Spomenik onima koji ne shvataju – Ekološki izazov Tare
Nažalost, usred te divlje lepote i tišine, krije se tiha tuga. Sve veći problem Nacionalnog parka su divlje deponije i tragovi ljudske nebrige, poput ružnih rana na licu planine. Te planine i jezera, koje smo došli da slavimo, pronalazimo zatrpane onim što smo ostavili za sobom.
Ipak, na jedan kreativan i duhovit način, na problem se skreće pažnja. „Spomenik idiotima“ ( #spomenikidiotima ) je inicijativa koja je pokrenuta sa jasnom, iako provokativnom, porukom: „iz smeća ni korov ne raste“. To nije samo natpis, to je tihi protest i podsećanje na jednostavnu istinu. Zato, molimo vas, neka vaš jedini otisak bude trag na stazi. Ponesite svaki komadić otpada sa sobom, kao da je to tihi dogovor koji sklapate sa samom planinom.
Tara nije naša imovina, niti prolazna stanica. Ona je sveto nasleđe za buduće generacije, testament našeg poštovanja i karaktera. Zato, svaki put kada je posetite, imate odgovornost da je ostavite baš onakvom kakvu ste je zatekli, netaknutu i čistu, kako bi i oni koji dolaze posle nas mogli osetiti njenu pravu, netaknutu dušu.