Pećina Kađenica: Sveta tišina Ovčarsko-kablarske klisure

Ažurirano februar 2026

U senci moćnog Kablara, tamo gde se Morava probija kroz stene, krije se jedno od najtragičnijih mesta srpske istorije. To nije obična pećina. To je zbeg, crkva i grobnica istovremeno. Pećina Kađenica stoji kao nemi svedok stradanja koje se ne sme zaboraviti.

Mnogi turisti prođu kroz klisuru diveći se meandrima. Ipak, samo oni koji se usude na uspon uz desnu obalu reke, otkriće priču koja ledi krv u žilama. Ovo je mesto gde se istorija piše suzama, ali i svetlošću koja dopire iz mraka.

Pećina Kađenica: Tamo gde tišina i dim još uvek opominju

Planirajući posetu ovoj regiji, obratio sam se na par mejl adresa raznih turističkih organizacija i uprava. Želeo sam informacije iz prve ruke. Međutim, u Srbiji izgleda još uvek nije običaj da se čita elektronska pošta. O odgovoru nekome ko želi da poseti njihov kraj, da i ne govorim. Izgleda da smo u eri digitalizacije, ali samo na papiru. Ali dobro, snađe se čovek i bez njihove pomoći. Navikli smo.

Pećina Kađenica je manje-više poznata lokacija na mapi Srbije. Znao sam da čuva jednu od najtužnijih priča iz naših davnina. Ipak, osećao sam da moram da je posetim. Želeo sam da lično udahnem tu istoriju, ma koliko teška bila.

Put Požega-Čačak: Potraga za „putem ludila

Moja jedina orijentacija bila je magistrala Požega-Čačak i jedan stari železnički most. Na mapi to izgleda prosto, ali na terenu je drugačije. Od same Ovčar Banje nisam bio siguran kako se tačno stiže do pećine. Kasnije sam video putokaz kod auto kampa, ali moj instinkt je odabrao uzbudljiviju rutu.

Pred sam ulaz u Banju, neposredno ispred tunela, skrenuo sam desno ka brani. To je onaj stari put koji verno prati hirovite meandre Zapadne Morave. Tu sam parkirao. Ostatak puta sam nastavio pešice duž magistrale, sigurno kilometar ili dva. Cilj je bio stari železnički most.

Taj most je priča za sebe. Rđavo crven, sa istrulim gazištem koje priroda polako uzima pod svoje, on deluje kao kapija u neko drugo vreme. Prelazak preko njega zahteva veliku dozu hrabrosti, uz značajan dodatak ludila i maksimalnu količinu pažnje. Svaki korak je bio preispitivanje sopstvenih granica. Ispod mene Morava, ispred mene – nepoznato.

Susret sa sudbinom: Deda Milorad i miris duvana

Put me je dalje vodio uskom stazom, skrivenom među bujnim šibljem. Lokve, ostaci teške kišne večeri, otežavale su svaki korak. Blato se lepilo za obuću, a sumnja je počela da se uvlači. Baš kada sam pomislio da smo promašili Kađenicu, igrom sudbine, sreli smo Milorada.

Stariji deka je sedeo kraj gomile posečenog šiblja. Pogledao nas je blago se osmehujući, kao da nas je očekivao. Bio je idealan putokaz. “ Tu je, nema pet minuta hoda„, reče on mirno. „Ali sedite malo, odmorite. Da vam ispričam nešto o njoj.“

Pripalio je cigaru, a dim se pomešao sa vlagom iz šume. Deda Milorad je počeo priču koja se ne uči u školama. Pričao je o vremenima kada su Turci harali ovim krajevima. Podsetio nas je na Hadži-Prodanovu bunu iz 1814. godine i narod koji je bežao pred turskim zlom.

„Stotinak njih se sakrilo ovde, podno Dljina,“ govorio je Milorad, dok mu je glas podrhtavao. „Uglavnom žene i deca. Kažu da su zulumčije otkrile devojku na straži. Dok se ona pribrala, beše kasno za beg.“

Tada je usledilo ono najgore. Turci su na ulaz nagomilali vlažnu slamu i šiblje. Zapalili su vatru. Pećina je postala kamena klopka ispunjena gustim, gušećim dimom. Svi su se ugušili. Danima se kasnije dimilo iz pećine, a stena iznad ulaza je ostala crna, garava. „Kada se to zove kod nas, dete, pa zato i ime Kađenica,“ završi deka svoju ispovest.

Stotinu i dvadeset godina su kosti tih mučenika ležale po pećini. Zveri su ih glodale, dok ih se vlasti i crkva nisu setili 1936. godine. Tek tada su, pod inicijativom vladike Nikolaja Velimirovića, dobili svoj večni mir u sarkofazima.

Uspon uz planinu: Povorka duhova u mojoj glavi

Pozdravili smo se sa Miloradom i krenuli dalje. Tabla nas je usmerila desno, pravo uz planinu. Uspon je strm. Savladavajući stepenik po stepenik prilaza koji je obnovljen 1991. godine, pred očima sam imao neverovatnu sliku. Zamišljao sam tu povorku iz 1814. godine.

Video sam te žene kako sa decom u naručju, u paničnom strahu, grabe uz ovu istu planinu. Koliko li im je bilo teško bez ovih stepenika? Dok je padala kiša, dok je duvao vetar… Pećina im je bila jedina nada, a postala im je grobnica.

Pred samim ulazom sam zastao. Crnilo na steni je i dalje tu, kao ožiljak koji ne zarasta. Niski otvor pećine me je naterao da se pognem. Ušao sam unutra, a svaki moj udisaj činio mi se suviše glasnim za tu svetu tišinu. Koračao sam što sam tiše mogao, približavajući se oltaru i kamenim sarkofazima.

Kameni sarkofazi pod velom mahovine

Unutrašnjost Kađenice je danas tiha i dostojanstvena. Tišinu narušava samo vetar koji se bezobrazno probija kroz mali otvor napravljen da pusti mrvu dnevnog svetla. Sarkofazi su prekriveni tankim slojem mahovine, poput zelenog somotskog vela. U njima leže kosti mučenika.

Gledajući u te kamene kutije, čovek ne može a da se ne zapita: Zar je moralo tako da se završi? Više od sto godina su njihove kosti bile zaboravljene. Ta pomisao na patnju koja ne prestaje ni nakon smrti ostavlja gorak ukus u ustima.

Krst koji opominje i sramota koja se ureze

Ispred pećine stoji klupa. Postavljena je tu da se saberu osećaji, da se obuzda tuga ili gnev prema onima koji su počinili ovo zlodelo. Pored nje dominira drveni krst, visok i vidljiv iz daleka. On je tu da podseti da se Kađenica ne sme zaboraviti.

Međutim, ljudska glupost nema granice. Na tom istom krstu, neko je našao za zgodno da ukleše svoja imena. Dejan, Duka, Nešo, Sime… Imena onih koji su se popeli, ne shvativši mračnu tajnu mesta na kojem stoje. Bez trunke obzira, urezali su sebe u svetinju. I to je slika našeg vremena. S jedne strane žrtva i mučeništvo, a s druge potpuni nedostatak svesti i poštovanja.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:

PRIJAVITE SE NA NEWSLETTER: