Zagrljena klisurom Ovčara i Kablara, na ušću Banjskog potoka u Zapadnu Moravu, nalazi se Ovčar Banja, Srpska Sveta Gora. Nema još jednog mesta u Srbiji kojeg okružuje više manastira. Pored deset manastira, ovde je i zbeg-pećina ili crkva Kađenica.
Planirajući posetu ovoj regiji, obratio sam se na par mejl adresa raznih turističkih organizacija i uprava. Međutim, u Srbiji izgleda nije običaj da se čita elektonska pošta, a kamoli da se odgovori tamo nekome ko želi neke informacije o nekom kraju koji bi posetio. Ali dobro, snađe se čovek i bez toga.
Kađenica, manje-više poznata pećina u Srbiji, čuva tužnu priču iz davnina. To sam znao, ali sam ipak želeo što više da saznam.
Put Požega-Čačak i jedan stari, železnički most je bilo sve što sam znao od orjentacije. Međutim, može se lako naći. Od same Ovčar Banje nisam bio siguran kako se stiže do pećine (mada sam posle video putokaz kod auto kampa) i odabrao onaj uzbudljiviji put. Pred sam ulaz u Banju, ispred tunela, uzeo sam skretanje desno ka brani, u stvari, onaj stari put što je krivudavo pratio meandre Zapadne Morave i odmah parkirao. Nazad pešice, duž magistrale (možda kilometar ili dva), sve do starog železničkog mosta. A most, rđavo crven, istrulog gazišta, kojeg priroda polako uzima pod svoje, može da se pređe uz veliku dozu hrabrosti sa dodatkom ludila i značajnom količinom pažnje.
Pređe se most, polako, pa sad…
Uzanim putem, skrivenim među šibljem, pa će se već stići. Lokve, tragovi kišne večeri, otežavali su još više kretanje. I taman kada sam pomislio da Kađenicu nećemo naći, igrom sudbine, upoznali smo se sa Miloradom. Stariji deka, sedeći kraj gomile posečenog šiblja, pogleda nas blago se osmehujući. Kao poručen da nam objasni put ka pećini.
– Tu je, nema pet minuta hoda, ali sedite, odmorite malo, da vam ispričam nešto o njoj.
Pripalivši svoju cigaru, deda Milorad počinje svoju priču:
„Beše to još za stara vremena, kada su Turci harali našim krajevima. Pričali su moji, nije bilo teško glavu izgubiti, te Hadži-Prodan podigne narod na noge (1814. god., prim. aut.), a protiv turskoga zla. A Turci, kao Turci, postali još zlobniji, te se narod iz okolnih mesta sakrio u pećinu glavu da sačuva. Tu, podno Dljina, uz obalu Morave.
Stotinak njih, uglavnom žene i deca. Kažu, zulumčije otkriše devojku koja je stražu čuvala, a dok se ona pribrala, beše kasno za beg. Ostadoše jadni skriveni u pećini.
Većeg prokletstva i gore patnje nije moglo biti. A ono zlo od Turaka sakupi vlažnu slamu i šiblje, te upali vatru na ulazu u pećinu. Svi se ugušiše. Kažu, danima se posle još dimilo, iz daleka se videlo. Eno, iznad ulaza, vidi se ogaravljena stena, od silnog dima. „Kada“ se to zove kod nas dete, pa zato i ime Kađenica. Sto dvadeset godina su kosti jadnika ležale po pećini, da ih zveri glođu, kao da ih sudbina nije dovoljno kaznila. Ne znam što tako, nemoj me pitati. Kažu, vladika žički je izdejstvovao da se mošti pokopaju, tamo gore, gde su godinama ležale. Prilaz su uradili 1940, pred početak drugog zla… A odakle ste vi?“ prekide deda Milorad svoju priču i polako, koliko su mu godine dozvoljavale, ustade i pozdravi nas kao da se oduvek znamo.
I zaista, posle pet minuta hoda, ispred nas je stajala tabla za pećinu. Odvajanje desno, pa uz planinu. Savladavajući prilaz obnovljen 1991. godine, stepenik po stepenik, ispred sebe sam video povorku. Žene kako se, sa decom u naručju, penju na ovu istu planinu. Koliko li je teško bilo bez ovih stepenika? Da li je padala kiša ili duvao vetar? Da li su im i oni otežavali kretanje ka jedinom skrovištu?
Pred ulaz u pećinu sam stao. Zaista, iznad ulaza crnilo na steni. Niski otvor i prolaz do dvorane samo su neme slike tadašnjeg izgleda pećine. Imao sam osećaj da su mi udisaji suvišne glasni, koračao sam što sam tiše mogao približavajući se oltaru i kamenim sarkofazima. Tšinu je narušavao samo vetar, bezobrazno se probijajući kroz mali otvor, dodatno napravljen kako bi dvorana dobila nešto dnevnog svetla. Prekriveni tankim slojem mahovine, kao veo, u kamenu, položene su kosti mučenika. Zar je moralo zaista tako da se završi? Zar su takvu sudbinu zaslužili? Pitanja su bez odgovora. I na kraju, da zlo bude veće, kosti leže po pećini više od sto godina posle njihove smrti? Strašno je i pomisliti na tu patnju…
Pokraj pećine je klupa, valjda da se saberu osećaji, tuga nad sudbinom nedužnih, možda i gnev izazvan bezdušnošću dželata. Tu je i krst. Drveni, visok, postavljen da se vidi iz daleka, da podseti na događaj koji ne sme da se zaboravi. A na njemu, tu su i imena, Dejan, Duka, Nešo, Sime… Imena nekih koji su se popeli, neshvativši njenu mračnu tajnu, bez trunke obzira na mesto koje su posetili. Ne, oni su našli za zgodno da uklešu svoja imena u krst. Da, i toga ima…
POTRAŽITE SMEŠTAJ:
Booking.comPRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:
PRIJAVITE SE NA NEWSLETTER:
Као дете, путујући са родитељима од Ужица до Ниша (и обрнуто) небројено пута сам прошао путем који од Чачка води ка Пожеги и даље ка Ужицу. Са тог пута се уочава дрвени крст и стена испод које је пећина. Још као детету то ми је одувек привлачило пажњу. Од мојих родитеља, који су из Ужица, чуо сам за ову причу о судбини збега у пећини. Мајка ми је причала да је као ђак долазила на екскурзију у Овчар Бању и да су осим манастира обишли и пећину. Нажалост, то сада мало кога занима и релативно мало људи је походи.