Pećina Kađenica: Mesto gde tišina boli i istorija opominje

Ažurirano februar 2026

U senci moćnog Kablara, tamo gde se Morava probija kroz stene, krije se najpotresnija tajna srpske istorije. Pećina Kađenica nije samo rupa u kamenu; to je istovremeno zbeg, crkva i masovna grobnica. Dok turisti dive meandrima sa vidikovca, ovde, na desnoj obali reke, vazduh je i dalje težak od priče koja ledi krv u žilama.

Mnogi turisti prođu kroz klisuru diveći se meandrima. Ipak, samo oni koji se usude na uspon uz desnu obalu reke, otkriće priču koja ledi krv u žilama. Ovo je mesto gde se istorija piše suzama, ali i svetlošću koja dopire iz mraka.

Pećina Kađenica: Tamo gde tišina i dim još uvek opominju

Planirajući posetu ovoj regiji, obratio sam se na par mejl adresa raznih turističkih organizacija i uprava. Želeo sam informacije iz prve ruke. Međutim, u Srbiji izgleda još uvek nije običaj da se čita elektronska pošta. O odgovoru nekome ko želi da poseti njihov kraj, da i ne govorim. Izgleda da smo u eri digitalizacije, ali samo na papiru. Ali dobro, snađe se čovek i bez njihove pomoći. Navikli smo.

Pećina Kađenica je manje-više poznata lokacija na mapi Srbije. Znao sam da čuva jednu od najtužnijih priča iz naših davnina. Ipak, osećao sam da moram da je posetim. Želeo sam da lično udahnem tu istoriju, ma koliko teška bila.

Kako stići do Kađenice: Avantura kroz tunele i preko starog mosta

Moja jedina orijentacija bila je magistrala Požega-Čačak i jedan stari železnički most. Na mapi to izgleda prosto, ali na terenu je drugačije. Od same Ovčar Banje nisam bio siguran kako se tačno stiže do pećine. Kasnije sam video putokaz kod auto kampa, ali moj instinkt je odabrao uzbudljiviju rutu.

Upozorenje: Zašto ovo nije izlet za „papučare“?

Pred sam ulaz u Banju, neposredno ispred tunela, skrenuo sam desno ka brani. To je onaj stari put koji verno prati hirovite meandre Zapadne Morave. Tu sam parkirao. Ostatak puta sam nastavio pešice duž magistrale, sigurno kilometar ili dva. Cilj je bio stari železnički most.

Taj most je priča za sebe. Rđavo crven, sa istrulim gazištem koje priroda polako uzima pod svoje, on deluje kao kapija u neko drugo vreme. Prelazak preko njega zahteva veliku dozu hrabrosti, uz značajan dodatak ludila i maksimalnu količinu pažnje. Svaki korak je bio preispitivanje sopstvenih granica. Ispod mene Morava, ispred mene – nepoznato.

Put do Kađenice zahteva više od obične šetnje. Prelazak preko starog železničkog mosta sa istrulim gazištem i uspon uz strme litice Kablara traže maksimalnu pažnju i planinarsku obuću. Ako niste spremni na blato i adrenalin, ostanite u Banji na kafi.

       

Tragedija iz 1814. godine: Kako je Kađenica dobila svoje strašno ime?

Put me je dalje vodio uskom stazom, skrivenom među bujnim šibljem. Lokve, ostaci teške kišne večeri, otežavale su svaki korak. Blato se lepilo za obuću, a sumnja je počela da se uvlači. Baš kada sam pomislio da smo promašili Kađenicu, igrom sudbine, sreli smo Milorada.

Stariji deka je sedeo kraj gomile posečenog šiblja. Pogledao nas je blago se osmehujući, kao da nas je očekivao. Bio je idealan putokaz. “ Tu je, nema pet minuta hoda„, reče on mirno. „Ali sedite malo, odmorite. Da vam ispričam nešto o njoj.“

Pripalio je cigaru, a dim se pomešao sa vlagom iz šume. Deda Milorad je počeo priču koja se ne uči u školama. Pričao je o vremenima kada su Turci harali ovim krajevima. Podsetio nas je na Hadži-Prodanovu bunu iz 1814. godine i narod koji je bežao pred turskim zlom.

„Stotinak njih se sakrilo ovde, podno Dljina,“ govorio je Milorad dok mu je glas podrhtavao. „Uglavnom žene i deca. Kažu da su zulumčije otkrile devojku na straži. Dok se ona pribrala, beše kasno za beg.“

Tada je usledilo ono najgore. Turci su na ulaz nagomilali vlažnu slamu i šiblje. Zapalili su vatru. Pećina je postala kamena klopka ispunjena gustim, gušećim dimom. Svi su se ugušili. Danima se kasnije dimilo iz pećine, a stena iznad ulaza je ostala crna, garava. „Kada se to zove kod nas, dete, pa zato i ime Kađenica,“ završi deka svoju ispovest.

Stotinu i dvadeset godina su kosti tih mučenika ležale po pećini. Zveri su ih glodale, dok ih se vlasti i crkva nisu setili 1936. godine. Tek tada su, pod inicijativom vladike Nikolaja Velimirovića, dobili svoj večni mir u sarkofazima.

Kako stići do Kađenice: Avantura kroz tunele i preko starog mosta

Pozdravili smo se sa Miloradom i krenuli dalje. Tabla nas je usmerila desno, pravo uz planinu. Uspon je strm. Savladavajući stepenik po stepenik prilaza koji je obnovljen 1991. godine, pred očima sam imao neverovatnu sliku. Zamišljao sam tu povorku iz 1814. godine.

Video sam te žene kako sa decom u naručju, u paničnom strahu, grabe uz ovu istu planinu. Koliko li im je bilo teško bez ovih stepenika? Dok je padala kiša, dok je duvao vetar… Pećina im je bila jedina nada, a postala im je grobnica.

Pred samim ulazom sam zastao. Crnilo na steni je i dalje tu, kao ožiljak koji ne zarasta. Niski otvor pećine me je naterao da se pognem. Ušao sam unutra, a svaki moj udisaj činio mi se suviše glasnim za tu svetu tišinu. Koračao sam što sam tiše mogao, približavajući se oltaru i kamenim sarkofazima.

Svetinja pod velom mahovine: Unutrašnjost pećinske crkve

Unutrašnjost Kađenice je danas tiha i dostojanstvena. Tišinu narušava samo vetar koji se bezobrazno probija kroz mali otvor napravljen da pusti mrvu dnevnog svetla. Sarkofazi su prekriveni tankim slojem mahovine, poput zelenog somotskog vela. U njima leže kosti mučenika.

Gledajući u te kamene sarkofage, čovek ne može a da se ne zapita: Zar je moralo tako da se završi? Više od sto godina su njihove kosti bile zaboravljene. Ta pomisao na patnju koja ne prestaje ni nakon smrti ostavlja gorak ukus u ustima.

Sramota urezana u svetinju: Lekcija koju nismo naučili

Ispred pećine stoji klupa. Postavljena je tu da se saberu osećaji, da se obuzda tuga ili gnev prema onima koji su počinili ovo zlodelo. Pored nje dominira drveni krst, visok i vidljiv iz daleka. On je tu da podseti da se Kađenica ne sme zaboraviti. Ova tišina Ovčara samo je nastavak onog istog mučnog duga koji smo krvlju plaćali, baš kao što je Stevan Sinđelić na Čegru svojim činom postavio granicu između slobode i osmanskog zuluma.

Međutim, ljudska glupost nema granice. Na tom istom krstu, neko je našao za zgodno da ukleše svoja imena. Dejan, Duka, Nešo, Sime… Imena onih koji su se popeli, ne shvativši mračnu tajnu mesta na kojem stoje. Bez trunke obzira, urezali su sebe u svetinju. I to je slika našeg vremena. S jedne strane žrtva i mučeništvo, a s druge potpuni nedostatak svesti i poštovanja.

Šta obići u Ovčarsko-kablarskoj klisuri?

Poseta Kađenici je samo jedan deo priče o ‘Srpskoj Svetoj Gori’. Ako imate snage, produžite ka manastiru Blagoveštenje ili se popnite na vrh Kablara za najbolji pogled na meandre Morave. Ceo ovaj kraj je natopljen istorijom koja se najbolje upoznaje pešice.

Hvala vam što čitate moje priče. Ako želite da prvi saznate gde me je put odveo i vidite više fotografija sa mojih lutanja, zapratite stranicu Iz mog ugla na Facebook-u

   

Da li ste već posetili ovo mesto ili planirate obilazak uskoro? Podelite sa mnom u komentarima vaše utiske. Šta vas je najviše oduševilo, a šta možda iznenadilo? Vaše preporuke će sigurno značiti i drugima koji planiraju svoju avanturu

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]