Ažurirano februar 2026
Senta, gostoljubivi gradić na severu Vojvodine, mesto je koje je svetu darovalo velika imena poput Đule Dudaša, Jovana Đorđevića, Stevana Sremca, Matije Bećkovića, Arpada Šterbika i Čabe Silađija. Danas je ovaj grad ponovo u centru našeg zbivanja.
U samom srcu Sente nalazi se kancelarija Turističke organizacije, gde su zaposleni uvek spremni da odgovore na svako pitanje. Ipak, najveći ponos grada je unikatni spomen-vidikovac. Njegov sat, koji su izradile čuvene sajdžije iz Budimpešte, čuva sećanje na slavna vremena i događaj koji je zauvek promenio kartu Evrope. Reč je o junačkom boju u kojem su se, rame uz rame, borili Srbi, Mađari, Hrvati i Austrijanci protiv velesile koja je pretila celom hrišćanskom svetu.
Za ovaj put mi nije bio potreban istorijski arhiv. Bilo je dovoljno obratiti se Turističkoj organizaciji i zakoračiti ka Spomen-vidikovcu. Dok smo savlađivali 209 stepenika do vrha, prikupljao sam informacije koje sam priželjkivao, a maketa bitke na samom vrhu pružila mi je savršen strateški pregled ovog davnog, krvavog događaja.
Genije niskog rasta: Ko je bio Eugen Savojski?
Svet ovu bitku pamti po komandantskoj palici Eugena Savojskog. Ovaj francusko-austrijski Italijan bio je čovek neverovatne sudbine. Studirao je matematiku i prirodne nauke, ali je čeznuo za vojničkim životom. Zbog nežne građe, pogrbljenosti i niskog rasta, nije se uklapao u predstave o idealnom vojniku francuskog kralja Luja XIV. Ponižen i odbijen, napušta Francusku i nudi svoje usluge austrijskom caru Leopoldu.
Bila je to odluka koja je promenila istoriju. Usledila je munjevita karijera: sa trideset godina postao je Feldmaršal, a u četrdesetoj predsednik Carskog ratnog saveta i jedan od najbogatijih ljudi Monarhije. Njegov vojnički talenat već se dokazao u bitkama za oslobađanje Beča, Budima i Beograda.
Uvertira u propast: Seoba i sultanov bes
Nakon uspešne odbrane Beča 1683. godine, Austrija je krenula u razbijanje Osmanlijskog carstva. Do 1688. Panonska nizija i Beograd bili su slobodni, a hrišćanske vojske prodrle su duboko na Balkansko poluostrvo. Međutim, zbog rata na zapadu Evrope, Austrija je bila primorana da povlači trupe sa Balkana.
Godine 1695. na vlast dolazi ratoborni sultan Mustafa II. Opčinjen slavom predaka, lično predvodi vojsku u nova osvajanja, ali ovaj put zverski i osvetoljubivo. Kada su Osmanlije 1690. ponovo zauzele Beograd, Srbi sa Kosova i Metohije i južne Srbije krenuli su u masovni beg pred najezdom zla. Bila je to Prva velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Oko 37.000 porodica (185.000 duša) naselilo je teritorije današnje Vojvodine, Mađarske i Slovačke, dok su Albanci zauzimali napuštena ognjišta.
Manevri na Tisi: Igra mačke i miša
Iz Petrovaradina stiže vest da je Sultan već u Beogradu i da se preko Titela i Kovilja kreće ka severu. Eugenov predlog bio je jasan: osvojiti Beograd kao stratešku osnovu za odbranu Ugarske. Pošto je dotadašnji zapovednik Fridrih August izabran za kralja Poljske, Eugen Savojski preuzima punu komandu.
Samo pet dana nakon preuzimanja zapovedništva (17. jula), Eugen vrši smotru vojske u Kolutu kod Sombora. Sa 25 pukova pešadije i 9 pukova konjice, polazi u odbranu Petrovaradina. Do direktne borbe tada nije došlo jer su oba zapovednika taktički izbegavala otvoreno polje. Sultan Mustafa II tada menja plan i kreće ka Segedinu, glavnom skladištu hrane, ali saznavši da je i tamo odbrana jaka, odlučuje se na prelaz preko Tise kod Sente.
U ovoj igri mačke i miša, Eugenovi husari zarobljavaju turskog pašu i saznaju ključnu informaciju: Francuzi su isplanirali izgradnju pontonskog mosta koji je već proizveden u Beogradu. Najpovoljnije mesto za prelaz bilo je upravo kod Sente, zbog duguljastog ostrva koje je olakšavalo gradnju.
Taktičko razmeštanje: 70.000 vojnika čeka znak
Dok su francuski inženjeri podizali most od 60 brodova, Osmanlije su podigle unutrašnju liniju odbrane od kola i spoljašnji šanac poluprečnika hiljadu koraka. Ipak, napravili su kardinalnu grešku – severozapadna strana šanca ostala je nedovršena.
Savojski stiže u Bečej 10. septembra, a 11-og pre svanuća kreće ka Senti kako bi osmotrio neprijatelja. U popodnevnim časovima vrši taktički razmeštaj: desno krilo pomera ka Tisi, levo razvlači po ravnici, dok sam zauzima centar. Sa 70.000 vojnika, 51 bataljonom pešadije, 112 četa konjice i 60 topova, čekao se samo jedan znak za napad.
Krvavo popodne: Most koji se raspao pod silinom besa
U popodnevnim satima 11. septembra, Sultan sa pratnjom i delom artiljerije prelazi preko tek završenog mosta. Na mostu nastaje haos dok janičari užurbano pokušavaju da pređu reku. Savojski prepoznaje idealnu priliku i sa 3.000 konjanika i 3.000 dragona napada šančeve.
Levo krilo primećuje ljuljanje mosta i otvara žestoku paljbu. Isto čini i desno krilo pod komandom Hajstera. Pod stalnim udarima, pontonski most se raspada na dva dela. Hiljade vojnika guta mutna reka. Odstupnica je presečena, a 35.000 ratnika ostaje zarobljeno među šančevima. Bitka je bila rešena, a vojnici Savojskog, vođeni besom, nisu imali milosti. Čak su i janičari, u naletu očaja i besa, pobili sopstvene paše.
(Bečki vojni muzej – Arsenal)
Sultanov pečat i trijumf koji je precrtao granice
Sam Savojski je pisao caru Leopoldu:
„Vojsku nisam mogao više zaustaviti. Nastao je veliki pokolj, kako u šancu, tako i na mostu i u reci. Vojnici su bili toliko zaneseni besom da nisu imali milosti. Ova hvaljena akcija završila se zajedno sa danom, čak ni sunce nije dozvolilo danu da se završi dok se ne čuje pobednička pesma.“
Sledećeg dana, 12. septembra, Eugen prelazi reku. Sultan je pobegao ka Temišvaru, ostavljajući iza sebe neverovatan plen: janičarske zastave, sopstvenu odeću, oružje i tone hrane. Najznačajniji trofej bio je sultanov pečat, predmet koji se skoro nikada ne gubi na bojištu.
(Bečki vojni muzej – Arsenal)
Bitka kod Sente bila je grobnica za 25.000 turskih vojnika, dok je austrijska strana brojala svega 429 poginulih. Beč je slavio uz natpis: Vienna ad Zentam servata (Beč odbranjen kod Sente). Bio je to uvod u Karlovački mir 1699. godine. Erdelj je pripao caru, Banat je zadržala Turska, a nove granice su povučene duž Tise i Save, od ušća Bosuta do Une.
Danas, Spomen-vidikovac u Senti stoji kao nemi svedok vremena, podsećajući nas na dan kada je tiha Tisa nosila sudbinu cele Evrope.
(Bečki vojni muzej – Arsenal)
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]
PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI
Izvor podataka: Turistička organizacija Senta, Bečki vojni muzej – Arsenal, lični zapisi.
Sponzor ovog članka je Turistička organizacija Opštine Senta, kojoj se ovom prilikom zahvaljujem na srdačnom gostoprimstvu i pomoći.
Posetite ovaj gradić na severu Bačke, upoznajte bogatu istoriju Sente… Uživajte u pogledu na beskonačnu vojvođansku ravnicu sa spomen-tornja, išaranu bojama žita, uljane repice, ispredena tokom reke Tise… Upoznajte njeno najveće blago, raznolikost naroda koji žive zajedno na jednom mestu vekovima, voleći svoje i poštujući tuđe…
+381 (0) 24/817 818
…i jos dve zanimljivosti vezane za ovu cuvenu bitku:
– Postoji velika slika Bitka kod Sente (1898), ulje na platnu, cuvenog umetnika Ferenca Ajzenhuta (rodjen u Backoj palanci), koja se cuva u zgradi Skupstine opstine Sombor. Inace, slika je neverovatno velika, najveca u ovom delu balkana 8 m2!
– Opstina Senta je 1950g raspisala konkurs za izradu replike ove impozantne slike, na koji se javilo 5 tada afirmisanih slikara.
Nedovrsena slika mladog Save stojkova jedne noci je ukradena i za nju se nije znalo gde je punih 25 godina. Ispostavilo se da je nedovrsena slika ukradena od strane jedne umetnice koja je ucestvovala na konkursu.
Hvala Vam na ovim zanimljivostima!
Da, čuvena slika u Somboru naručena od strane Bačko-bodroške županije, uoči milenijumske proslave dolaska Mađara u Panonsku niziju…
Postoji još jednazanimljivost, da su u čast pobede naručena dva spomenika Savojskog, u znak pobede, ali nisu nikada stigli do Sente zbog njihove cene. Jedan se danas nalazi u Budimu, na tvrđavi a drugi u Beču.
Sliku „Bitka kod Sente“, koja se nalazi u Skupštinskoj sali nekadašnjeg administrativnog središta Bačko-bodroške županije u Somboru, naslikao je Franc Ajzenhut (1857-1903) 1896. godine u svom ateljeu u Minhenu, na jednodelnom platnu veličine 7 x 4 metra (28 m2), a sa postoljem i pozlaćenim ramom slika zauzima prostor od preko 45 m2. Sliku je u leto 1895. g. poručila Bačko-bodroška županija kako bi je prikazala u Likovnom paviljonu velike Milenijumske izložbe u Budimpešti, priređenoj od juna do novembra 1896. g. povodom obeležavanja hiljadu godina doseljavanja Mađara u Panonsku niziju. Nakon Budimpešte, slika je ponovo vraćena u Minhen, gde je 1897. g. prikazana na VII međunarodnoj likovnoj izložbi (od juna do oktobra) u Kraljevskoj staklenoj palati u Minhenu. Tek posle toga doneta je u Sombor i 20. februara 1898. g. uneta je u Skupštinsku salu zdanja Bačko-bodroške županije gde stoji već 121 godinu. Bilo je više pokušaja da bude odneta ili premeštena iz Sombora u Sentu, Budimpeštu, London, Minhen, Beč, Novi Sad i Beograd, ali su Somborci uspeli da je sačuvaju. Više o čuvenoj slici u mom prilogu na sajtu Ravnoplov: https://www.ravnoplov.rs/bitka-kod-sente-nasa-najveca-slika/
Kada je reč o replici čuvene Ajzenhutove slike, koju je načinio tada još mladi somborski umetnik Sava Stojkov oko 1950. godine, načinio sam takođe prilog na sajtu „Ravnoplov“, koji je nastao po priči koju mi je čika Sava neposredno ispričao: https://www.ravnoplov.rs/ukradena-pa-nadjena-posle-25-godina-prica-o-replici-cuvene-slike/
Нико не помиње Јована Текелију. Без њега не би било хришћанске побједе ни славе Еугена Савојског, бар овог пута.
Да није тако, не би га Савојски ни наградио. Али жалосни Срби заборављају.