Tragovima bitke kod Sente

Senta, gostoljubivi gradić na severu Vojvodine, gradić koji je darovao ličnosti kao što su Đula Dudaš, Jovan Đorđević, Stevan Sremac, Matija Bećković, Arpad Šterbik, Čaba Silađi, i ovaj put je u centru zbivanja…
Tu je kancelarija Turističke organizacije Senta, sa zaposlenima spremnim odgovoriti na sva vaša pitanja. A najveći ponos grada, spomen vidikovac, unikatan, sa satom koji su napravile sajdžije iz Budimpešte, čuva u sebi nešto nesvakidašnje, nešto veliko… Čuva sećanje na slavna vremena ovog grada…

Sećanje na jednu bitku, baš onu koja je promenila karte Evrope. Junački boj, u kojem su se na istoj strani, rame uz rame, borili Srbi, Mađari, Hrvati, Austrijanci, a protiv velesile koja je pretila celoj Evropi… Pisanih podataka o njoj, kod nas, ako negde ima, onda je to Senta…
Ovaj put mi nije bio potreban istorijski arhiv, iako me za njega veže predivna saradnja, bilo je dosta da se obratim Turističkoj organizaciji Senta… Naravno, poseta Spomen vidikovcu je neizbežna, a dok smo savlađivali tih 209 stepenika do vrha, već sam čuo mnoge informacije koje sam i priželjkivao. A na samom vrhu, maketa same bitke daje odličan pregled tog davnog događaja. 
A bitka?!

Bitka je u svetu poznata kao „Bitka kod Sente“, a pod komandantskom palicom Eugena Savojskog, francusko-austrijskog Italijana… Po korenima Italijan, rođen u Francuskoj, studirao je matematiku i prirodne nauke, ali je želeo da postane vojnik. Nežne građe, kažu i ružan, pogrbljen, niskog rasta, nije se uklapao u predstave o idealnoj lepoti francuskog kralja Luja (Ludwig) XIV, pa za Eugena Mlađeg nije bilo mesta u francuskoj vojsci. Ponižen, napušta Francusku i preporučuje se austrijskom caru Leopoldu. Usledila je munjevita vojna karijera. Sa trideset godina Eugen Savojski je postao Feldmaršal, u četrdesetoj godini predsednik Carskog ratnog saveta i jedan od najbogatijih ljudi Monarhije.

Da bi se lakše stvorila slika stanja iz tog doba, potrebno je da se vratimo u vreme nešto pre same bitke…
Nakon uspešne odbrane Beča 1683., Austrija je krenula u dalje razbijanje Osmanlijskog carstva, tako da su do 1688. Panonska nizija i Beograd oslobođeni, a hrišćanske vojske uspešno prodrle na Balkansko poluostrvo. Igrom slučaja, na Zapadu Evrope izbija Devetogodišnji rat, poznat još kao Rat Velike alijanse ili Rat za platinsko nasleđe. Austrija je bila primorana da sve više i više povlači vojsku sa Balkana i preusmerava je ka Zapadu. 

Godine 1695. na vlast dolazi sultan Mustafa II (Mustafa Mehmed Oglu). Ratoboran, opčinjen slavnom prošlošću predaka, a koristeći rat Velike alijanse, lično predvodi svoju vojsku u nova osvajanja, ali ovog puta osvetoljubivo i zverski… Godine 1690. Osmanlije ponovo osvajaju Beograd, a Srbi sa Kosova i Metohije, kao i južne Srbije su masovno krenuli da beže pred najezdom zla.
Beše to Prva velika seoba Srba, na čelu sa Pećkim Patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Bečki dvor je dozvolio naseljavanje Srba na teritoriji današnje Vojvodine, sve do Budima u Mađarskoj i Komorana (današnja Slovačka). Oko 37.000 porodica (185.000 duša) napustilo je svoja naselja, a Albanci se spuštaju sa planina i naseljavaju napuštena mesta Kosova i Metohije…

Iz Petrovaradina je došla vest do Austrijskog dvora da je Sultan, sa svojom vojskom i celim dunavskim bataljonom, već bio u Beogradu i da se preko Titela i Kovilja kreće ka Petrovaradinu. Zbog velike opasnosti koja se približavala, sazvan je ratni savet u Beču. Odlučivalo se o budućim operacijama na području Srbije, a predlog Eugena bio je da se osvoji Beograd, koji bi strateški bio odličan u odbrani Ugarske, ali i temelj za nova osvajanja… Pošto je, tada vojni zapovednik vojske u Ugarskoj, Fridrih August, izabran za kralja Poljske, na čelo vojske postavljen je Eugen Savojki. Princ od Savoja se već istakao strateškim i vojničkim talentom, u bitkama za oslobađanje Beča, Budima, Beograda…

Pet dana nakon što je preuzeo zapovedništvo (17. jula) nad vojskom, i nakon sajedinjenja sa trupama iz gornje Ugarske i Erdelja (današnja Rumunija), Eugen vrši smotru vojske u Kolutu (opština Sombor) i sa ovog mesta, sa svojom vojskom koju je činilo 25 pukova pešadije i 9 pukova konjice, polazi u odbranu Petrovaradina. Do borbe nije došlo…

Sultan je izbegavao napad na tvrđavu, dok je Eugen izbegavao otvorenu bitku. Sve se svelo na taktičko nadmudrivanje…
Sultan Mustafa II menja taktiku, odlučuje se da novi cilj bude Segedin. Utvrđenje gde je bilo i glavno skladište hrane tog dela Ugarske. Turska vojska 7. septembra kreće ka severu, ka svom novom cilju. Međutim, saznavši da je Segedin takođe pod jakom vojnom odbranom, Sultan ponovno menja taktiku i odlučuje se na prelaz preko reke Tise.

U igri mačke i miša duž toka reke, husari Eugenove vojske uspeli su da zarobe jednog pašu od kojeg su saznali za planove Sultana. Saznali su za plan izgradnje mosta kojeg su isplanirali Francuzi, a te zime već je bio proizveden u Beogradu.
Najpovoljniji uslovi za prelaz reke je bio kod Sente, jer se tu, po sredini Tise, protezalo jedno duguljasto ostrvo, koje je bilo idealno za izgradnju mosta… 

Dok su Francuski vojni inženjeri, u službi sultana, počeli izgradnju pontonskog mosta od 60 brodova, Osmanlije podižu šančeve od kola, ojačavaju ih kod mosta i skladišta kao unutrašnju odbranbenu liniju, dok kao spoljašnju odbranu prave šanac sa poluprečnikom od hiljadu koraka. Severozapadna strana ovog šanca ostala je nedovršena…
Savojski je, sa svojom vojskom, prateći turke, 10. septembra stigao u Bečej, a 11-og, pre svanuća, sa delom vojske kreće ka Senti, ne bi li se bolje informisao o kretanju neprijatelja. Na sat vremena udaljenosti od Osmanlija, sačekavši ostatak svoje vojske, u popodnevnim časovima je počeo taktičko razmeštanje vojske. Desno krilo je pomerio napred prema reci Tisi, dok je levo razvukao po ravni koliko je to bilo moguće. Sam Savojski je zauzeo mesto u sredini. Sa 70 hiljada vojnika, 51 bataljonom pešadije, 112 četa konjice i 60 topova čekao se znak za napad…

U poslepodnevnim satima, 11 septembra, Sultan Mustafa II sa pratnjom od 2000 vojnika, prelazi preko tek završenog mosta, iza njih i deo Artiljerije. Janičari i ostatak vojske je počeo užurbeni prelaz preko reke, što je izazvalo haos na samom mostu. 
To je bila idealna prilika za početak napada Savojskog. Sa 3000 konjanika i sa toliko dragona (vojska koja je koristila konje za transport, za razliku od konjice koji su konje koristili za boj), napada šančeve. Levo krilo, primetivši da se usled haosa na mostu, počeo ljuljati, otvorilo je paljbu. Isto tako je učinilo i desno krilo, pod komandom Hajstera, te se pontonski most, usled stalne i jake paljbe sa dva krila raspao na dva dela. Hiljade Osmanskih vojnika je poginulo, a njihova tela je progutala mutna reka…
Levo krilo Savojske vojske uspelo je da prodre do samog ulaska na most i da ga zauzme. Odstupnica ostatku sultanove vojske je bila presečena, te je oko 35 hiljada ratnika ostalo zarobljeno među šančevima.
Bitka je bila rešena… Vojnici Savojskog nisu imali milosti ni prema kome, a Osmanlije više nisu razmišljali o boju, već o begu.
Nastao je haos… Osmanlije koje su bežeći skakale u Tisu, postali su laka meta, glineni golubovi… Drugi su se udavili u reci usled panike i gužve. Mnoge paše pobijene su od strane gnevnih janjičara… Ostalo je krvoproliće, odmazda iz besa.

Sam Savojski je u pismu caru Leopoldu I opisao hrabrost i surovost svoje vojske: „Iako su prvi šančevi bili toliko visoki, da ni sam ne znam kako je pešadija uspela da se probije, konjica je zajedno sa njima delovala, ne osvrćući se na neprijateljsku vatru, i u munjevitom napadu, kakvog u životu još nisam video, uspela je proboj kroz šanac. Vojsku nisam mogao više zaustaviti. Nastao je veliki pokolj. Kako u šancu, tako i na mostu, u reci. Vojnici su bili toliko zaneseni besom, da nisu imali milosti prema neprijatelju. Malo njih je ostalo zarobljeno. I njih smo pronašli skrivene među mrtvim telima i ispod mosta… Ova hvaljena akcija zavšila se zajedno sa danom, čak ni sunce nije dozvolilo danu da se završi dok se ne čuje pobednička pesma najhvaljenijih pobednika…“ Dalje, Eugen sve opisuje u svom pismu: „12-og dana meseca sam i sam prešao reku pošto je lager neprijatelja iz daleka izgledao napušteno. 

Sultan je preko noći napustio bojište, bojeći se da će carska vojska preći Tisu i odseći put ka Temišvaru. Našli smo neopisiv broj zastava, čak i zastave janjičara, nađena je sultanova odeća, u žurbi ostavljena. Veliki broj oružja, životinja, hrane… Poslao sam vojsku da džakovima pokupe zasluženi plen… Lično meni su doneli i sultanov pečat, jedna stvar koja se jako retko sreće među plenom. A bilo je i većih i važnijih bojeva od ovog…“

Sultan Mustafa II se, sa ostatkom svoje vojke koja je uspela da pređe most, povukao u noći između 11. i 12. septembra ka Temišvaru, gde se nalazio zimski kvartir. Okolina Sente ostala je grobnica za 25 hiljada turskih vojnika, dok je, zahvaljujući taktičkoj sposobnosti Eugena Savojskog, Austrijska vojska imala 429 poginulih: 28 oficira i 401 vojnika. U znak sećanja na pobedu, grad Beč je 21.septembra 1697. godine proslavio pobedu misom zahvalnicom, a podignuta je i trijumfalna kapija sa natpisom Beč odbranjen kod Sente (Vienna ad Zentam servata)

Beše to početak kraja Osmanlijskog osvajanja, poslednji veliki korak ka Karlovačkom sporazumu. Mir je zatražila Turska, posle nekoliko uzastopnih poraza u ratu sa Austrijom, počev od onog podno Beča1683, pa do bitke kod Sente 1697, čime je označeno njeno definitivno povlačenje iz Srednje Evrope. Određene su nove granice između Austrije i Turske.
Erdelj (Transilvanija) je ostao pod vlašću austrijskog cara, Banat, omeđen Morišom i Tisom, zadržala je Turska, a od ušća Tise išla je granica pravom linijom prema Mitrovici, tako da je i donji Srem ostavljen Turcima, a dalje je Sava činila granicu od ušća Bosuta do Une…

POSETITE MOJU FACEBOOK STRANICU:

Sponzor ovog članka je Turistička organizacija Opštine Senta, kojoj se ovom prilikom zahvaljujem na srdačnom gostoprimstvu i pomoći. 
Posetite ovaj gradić na severu Bačke, upoznajte bogatu istoriju Sente… Uživajte u pogledu na beskonačnu vojvođansku ravnicu sa spomen-tornja, išaranu bojama žita, uljane repice, ispredena tokom reke Tise… Upoznajte njeno najveće blago, raznolikost naroda koji žive zajedno na jednom mestu vekovima, voleći svoje i poštujući tuđe…
Ako vam je potrebna pomoć oko organizacije posete, javite se Turističkoj organizaciji, sigurno će vam izaći u susret.