Srbija u predivnim nijansama jeseni. Od zelene, žute, crvene, braon… Taj tepih šuškavog lišća, nošen prijatnim povetarcem, u zagrljaju valjevskih planina. Uz predivne slike jeseni, kada se tome doda još i ono pravo, miholjsko leto, idealno je vreme za posetu nečem novom. Za posetu spomeniku prirode Taorska vrela, smeštenim u zapadnoj Srbiji, u podnožju planine Povlen. Vrela izbijaju u selu Donji Taor, gde se i ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave, a koje sam viđao do sada samo na fotografijama…
Oni koji me poznaju, više i ne pitaju da li silazim sa putanje, već im je pitanje šta se obilazi i koliko se zaobilazi ovaj put? Ali, to nije problem. Barem ne za mene. Do Godovika kod Požege se svakako stiže preko Valjeva i Kosjerića, bar, mi iz Vojvodine volimo baš taj pravac, tako da tih pedesetak (ili više ?!) kilometara i nije neka velika zaobilaznica… Par sati više na putu se isplati. Barem sam sa tim mislima krenuo ka Donjem Taoru. Pored manastira Lelić, pa do Taora, mešale su se jesenje lepote šumovitih planina sa slikama već viđenih vodopada Gostilja, Velikog buka, Prskala, Sopotnice i drugih…
Ovo će biti još lepši prizor, vidi ti ovu magičnu jesen.
Zamisli: Šum bistre vode, išarane krošnje drveća, predivan žućkasti tepih opalog lišća i voda koja se sliva kroz maštovito izrezbarene naslage mahovina, pored vodenica… Nekada ih je bilo devet, danas je samo jedna u funkciji. Možemo i brašno poneti, a kažu, ima se i prezalogajiti šta…
Pitanje je bilo samo kako stići do vrela. To je valjda i najčešće pitanje kod nas: „Kako stići do…?“ Kao što to i biva u Srbiji, putokazi za prirodne lepote uglavnom manjkaju. Znalo se, od Valjeva, pored manastira Lelić ka Donjem Taoru, a posle pitaj.
Rupe po putu prekrivene jesenjim lišćem su nam malo odužile put, ali ne mari. Te valjevske planine u jesenjem mantilu su ipak raj na zemlji, tako da i sporija vožnja dobro dođe, ima se više vremena za razgledanje. Našli smo Donji Taor.. Kažu meštani, posle mostića levo… Put na levo… Put?! Nema puta. Ima rupa, a tragovi četvorotočkaša su nam odavali tajnu da se ipak može po zemljanom drumu dalje kolima. Ili bolje pešice?! To odlučuje svako za sebe.
Nedugo zatim opet znak pitanja… Gde sad? Ipak, kod crvene kuće skrenuli smo desno, uz brdo, pa zatim, krivina „na lakat“ što bi rekli kod nas vojvođana… Iako sam je nešto ranije očekivao, da olakša potragu, evo table, PEPIĆA VODENICA TAORSKA VRELA. „U svakoj zemlji postoji jedno mesto koje je kao iz bajke. Jedno od takvih mesta u Srbiji jeste bajkovit Taor, planinsko naselje među brdima i livadama…“
Sam pogled na okolinu jeste bajkovit… Brda, predivne šume, a ispred nas se vidi vodenica. Stigli smo… Taorska vrela, jedno od najlepših izvora i slapova u Srbiji. Fotografije ovog mesta su krasile nekada brošure, stojeći rame uz rame uz Plitvička jezera, Bled, Postojinsku jamu, koji su predstavljalu onu bivšu, SFRJ.
Setio sam se i neke priče, koju sam čuo u Valjevu, o jednom Radetu koji je takođe imao svoju vodenicu, baš na ovom mestu… Umro je mlad, a kako je voleo svoju suprugu, koja je bila u drugom stanju, posećivao ju je svake večeri, i u znak pažnje, ostavljao joj cvet na jastuku. Sve dok nije rodila sina. Od tada se Rade više nije pojavljivao…
Užurbanim koracima, kao mala deca koja ne mogu obuzdati svoju radoznalost, približavali smo se vodenici, i, sa svakim novim korakom, osećali da nešto fali. Bili smo sami. Tišina koja nas je okruživala bila je skoro jeziva… Šta je ovo?
Voda! Gde je voda, gde su slapovi, kaskade, gde je ona lepota sa fotografija?! Vodenica je tu, ispred nje mostić koji je spajao dve sablasne obale… Reke nije bilo, a ni potoka… Nešto malo vode, ipak, da ne mogu da kažem da je nije ni bilo… Sa leve strane, među zelenilom trave, svetlucajući od odsjaja sunca, jedva uočljivi, minijaturni slapovi koji su se skoro u tišini, sramotno spuštali dalje, ka reci Skrapež… Ovo su Taorska vrela?
Nisam zažalio što smo došli. Ne, žalio sam zbog onoga što smo zatekli… Ili sam ja ipak puno očekivao?! Osećao sam se, onako, kao kada zakasnite na voz. Ali na onaj koji je trebao da vas ponese na put koji ste, sa nestrpljenjem, odavno čekali. I ostali na peronu, tužno ga prateći pogledom dok on nestaje u daljini…
Supruga mi predloži da pođemo gore, uz brdo, da vidimo odakle dolazi ovo malo vode… Nešto ćemo već naći… Gore na brdu, ne znam da li je više tužno ili smešno, ali me je svakako zapanjilo. Oni koji su čitali Kremansko proročanstvo, sigurno će znati o čemu pišem… Crna zmija se pojavila i popila izvorsku vodu… Na brežuljku, crne kaptažne cevi koje se pojavljuju niotkuda i odlaze nekuda… A iz jedne, kao sa slavine, curi voda ka onoj jedinoj celoj vodenici. Bože, mogli su i slavinu da ugrade, pa da je posetilac, koji poslednji napušta ovo tužno mesto, zatvori. Eto, to mi je prvo palo na pamet posle ovog prizora…
Ništa, ipak da obiđemo jedan mali krug, da vidimo šta se nalazi iza pomenutog brda, možda i naiđemo na neki odgovor. Uzalud. Tamo je samo kamenolom i još jedno razočarenje više.
Spustili smo se pored ostataka nekadašnjih vodenica. Nemi svedoci nekadašnjeg vremena… Prkosno, oktobarsko sunce obasjavalo je njihovu sablasnu unutrašnjost, probijajući se kroz ostatke drvenih krovova prekrivenih zelenim lišajevima. Iako sablasne, predivno su se uklapale u okolinu. Beše nekada bajka. Okamenjene, sasušene mahovine, kao spomenici na nekom starom, oronulom groblju, umetnički izrezbarene nekadašnjim slapovima Taorskog vrela, stoje kao dokaz da je nekada tim putem tekla voda…
U povratku, u Donjem Taoru, upita me jedna žena kako izgleda gore. „Tužno“ rekoh, našta ona kratko odgovori da su pre dva meseca isto neki bili gore, i takođe odgovorili sa „Tužno“.
„Znate, kiše nije bilo odavno. Samo tada ima nešto malo više vode. A da znate, ako dolazite još jednom, dođite kada okopni sneg. Tada se može i videti nešto. Deo onoga što je bio naš ponos. Ali i tada ponesite čizme, gumenjake, i krenite pešice… Inače, posle tog perioda, vodu popiju varošani… Oni iz Kosjerića… Nisu dobro odradili, nisu…“ tužno završivši svoju rečenicu, a mi jedno iskustvo, jednu posetu divnom kraju, kojeg uništiše ljudska glupost i nečija nestručnost. Kraju koji čeka bolja vremena. Čeka bolje ljude koji će im vratiti samo ono što je njihovo, njihova Taorska vrela…
Eto, obiđosmo i mi ta čuvena Taorska vrela, a vi, dragi moji, pre puta, raspitajte se o vremenskim prilikama u okolini. Obiđite ga čim sneg okopni… Ili se spremite na to, da se, kada ih vidite, vratite tužni…
PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:
SPONZOR ČLANKA:
Sponzor ovog članka je Dnevni list Danas koji postoji od 1997. godine i od prvog dana do danas je jedan od retkih štampanih listova u Srbiji koji nije menjao svoju misiju – da se bavi profesionalnim i kritičkim novinarstvom.
