JEDNA KRATKA PRIČA…

Vožnja od Mitrovca do vidikovca Banjska stena, bila je kao i svaka druga. U stvari, trebala je da bude još jedna od mnogobrojnih poseta… Opalo šumsko lišće davalo je još lepši utisak ovog predela Nacionalnog parka Tara… Ipak, nešto novo – jedva vidljivo, kao zečić, više skakućući nego trčeći, jedno malo štene, vidno uplašeno, užurbano se spuštalo ka Mitrovcu, ne obazirući se na vozila i pešake oko sebe. Prva pomisao nam je bila, ona valjda najbezbolnija, jadničak se izgubio, pa trči nazad kući…
Dobro, desi se, ali izgleda kao da zna put…
 

vidkovac Banjska stena

Posle nekoliko kilometara, parkirali smo kola i pešice se uputili dobro poznatom stazom dalje ka vidikovcu. Penjajući se uz brdo, grupa posetilaca se zabavljala dozivajući jedno drugo kuče… Pa zar još jedno?! Da se izgubi? Ma, sigurno ih je neko ovde izbacio i ostavio. Žalosno šta sve ljudi rade…
Vidikovac Banjska stena. Lepota zvana Nacionalni park Tara. Tri platoa na jednom mestu. Predivno… Obezbeđeni su svi, a jednog krasi klupa, drugog drvena tabla u obliku medveda, onog sa Tare, a na trećem je postavljen i dvogled. Uspon među njima nije veliki, a pogled je predivan. Verujte mi, ovakvo nešto krasi samo Taru! Mnogi tvrde, najposećeniji vidikovac, i kažu, najlepši. Najposećeniji, u to ne sumnjam, a da li je najlepši? Moguće, mada je za mene Tara nešto posebno, i svaki njen kutak je za mene najlepši. Do Banjske stene se stiže makadamom, 10ak kilometara od Mitrovca. Do, kako ga ja nazivam, kružnog toka se može i kolima, a posle pešice. Na dlanu vam je jezero Perućac, Drina, i područje Osata u Bosni i Hercegovini.

Kad, među stenama, novo, treće štene. Tužne braon okice samo što nisu progovorile. Jadničak… Nahranili smo ga, i na brzinu sklopili prijateljstvo sa vidno uplašenim mališanom…
Spuštajući se sa vidikovca, mališan nas je pratio, onako na odstojanju… Ništa, vodimo ga sa sobom, dole do Mitrovca… Drugo nam ništa ne preostaje. Tu, na vidikovcu i ovako neće dugo izdržati bez hrane i vode…

Naš mali prijatelj

Svakim sledećim korakom, naš mali prijatelj je bio sve bliže uz nas, kao da je osetio da želimo da mu pomognemo.
Stigli smo i do našeg vozila. Kad tamo, ono drugo štene. Posetioci su ga dozvali do parkinga i ostavili…Te njihove radosti, kada su se dva mališana srela… Zna se, pozdrav, lavež, i malo igre… Nismo hteli da im kvarimo radost, sačekali smo malo, i uz malo poteškoća, konačno i uhvatili… Kako znaju ova stvorenja srce da osmekšaju čoveku… Ništa, u kola sa njima pa ih spuštamo oba do Mitrovca. Mališani ne ostaju sami na vidikovcu…

Konačno odmor…


Nije trebalo puno, dva mališana našli su svoje mesto u kolima. Vozili smo polako do Mitrovca, da ih ne budimo. Neka, neka odmaraju uz put…
Tražili smo i ono treće štene, ono što smo videli kada smo dolazili do vidikovca, ali bez uspeha…
Tu je i Mitrovac. Turističko naselje, poznato po dečijem odmaralištu… Stiglo je vreme da se oprostimo od naša dva mala druga. Kako smo ih spustili na zemlju, niotkud, a brzinom zvuka, stvorilo se i treće štene,baš ono što smo ga uz put tražili. Bože te sreće, te njihove igre i pozdrava.

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:

Dobro je mališani. Ovde imate više mogućnosti da opstanete, imate na Mitrovcu vode, a i restoran je tu. Nadamo se da će se naći neki zalogaj i za vas…
I taman, kada smo hteli poći dalje, jedan par nas kratko upita: „A vi ste ih spustili sa vidikovca?“
„Jesmo, bila bi šteta ostaviti ih gore, bez hrane i vode..“ odgovorih. Pomislio sam da su gosti restorana, i da im je, kao i ostalima, pažnju privukao lavež mališana koji su se u međuvremenu ludo zabavljali…
„Pa jeste, bila bi šteta… Znate, oni su nas pratili skroz do gore, do vidikovca. Baš su slatki i interesantni“, reče muškarac i sede u svoje vozilo tamo nekih tablica i pođe svojim putem…
Nisam hteo ništa da mu odgovorim. Bolje je tako, idi samo ti svojim putem možda bih ti inače rekao nešto što ne bi priličilo. Ne znam, nisam bio siguran… Pratio sam ih samo pogledom, sa nevericom, i pitao se da li ovakvi ljudi razmišljaju u opšte o mogućim posledicama, ili, da li imaju trunku osećaja prema životinjama…

I eto, to je ta kratka priča. Priča o tri mališana, priča o nekome, kome beše interesantno da ih odvede gore, u planinu, tri sata, do Banjske stene, i bez trunke osećaja ih ostavi gore.
A opet, i o nekom drugom, kome je bilo drago, kada ih je dole, na Mitrovcu, video sve zajedno, na sigurnom…

SPONZOR ČLANKA:

Konaci Zaovljanska jezera, okruženi čistim vazduhom, u zagrljaju gustih šuma jela i borova, nalaze se u predelu nedirnutih prirodnih lepota planine Tare. U neposrednoj blizini su najlepši vidikovci, izletišta, pešačke, planinarske i biciklističke staze, kao i kristalno plava jezera – Zaovljansko, Spajići, Lipovica… Konaci, izgrađeni od prirodnih materijala – drveta i  kamena, i njihov predivan položaj, daće Vam osećaj raja na zemlji…

KONACI ZAOVLJANSKA JEZERA
Kontakt:
069/5010815

2 thoughts on “JEDNA KRATKA PRIČA…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *