Kada nastupi prava, surova zima, Sjenica i Uvac se transformišu u predele koji oduzimaju dah, opravdavajući u svakom mraznom jutru titulu srpskog Sibira. Dok se meandri jedne od najlepših reka Balkana polako presvlače u ledeni oklop, ova visoravan postaje mesto gde se prepliću mitske legende, netaknuta priroda i neverovatna snaga opstanka. U srcu ove snežne tišine, otkrili smo zašto je zimski obilazak Sjenice iskustvo koje zauvek menja pogled na svet.
Zašto je Sjenica i Pešterska visoravan poznata kao „srpski Sibir“?
Naziv „srpski Sibir“ Sjenica nije dobila samo kao geografsku odrednicu, već kao orden koji se zaslužuje preživljavanjem. Iako zvanični rekord od -39,5°C ledi krv u žilama, suština ove titule krije se u nestvarnoj tišini. Ona nastupa kada mraz stegne toliko jako da se čini da se i zvuk ledi u vazduhu. Iznad bele beskonačnosti otvara se kristalno bistro nebo, toliko duboko i oštro plavo da deluje opipljivo, poput najčistijeg leda.
Legenda o aždaji sa Peštera i tajna Ledene pećine
Najlepše pešterske priče ne traže raskošne salone. One se rađaju u skrivenim kutcima dvorišta, tamo gde se mraz oseća u svakom dahu. Dlanovi su pronalazili utočište oko toplih čaša, dok se miris rakije i kuvanog vina mešao sa aromom zapaljenog drveta. U tom trenutku, tišina sjeničke noći postala je prava pozornica. Uz vatru koja veselo pucketa, gotovo nečujno, počeo da ispada sneg. Krupne, lenje pahulje koje kao da baletski plešu pre nego što se sjedine sa belinom Peštera. U tom gotovo sakralnom ambijentu, naši domaćini, Biserna dolina i Sretko Kovačević su nam otvorili vrata drevnog sveta. Sveta u kojem priroda još uvek govori jezikom mitova.
Ispričali su nam predanje o mitskom megdanu koji je zauvek izmenio reljef ovog kraja. Prema narodnom sećanju, Pešter je nekada bio dom užasnoj aždaji. Njen rep je kidao planinske masive, dok je vrisak ledio samu zemlju. U davna vremena, selo Lopiže postalo je poprište epske borbe. Sa zveri se suočio Sveti Đorđe, vitez na belom konju sa kopljem iskovanim od svetlosti. Bio je to kosmički sudar reda i haosa koji je trajao sve dok svetitelj nije zadao presudni udarac.
Tragovi mitske borbe na kartama
Tragovi te bitke nisu ostali samo u pričama. Oni su urezani u samu geografiju i potvrđuju ih toponimi koji se i danas mogu pronaći na vojnim kartama. Brdo između sela Čedovo i Lopiže naziva se Lupoglav, jer je tu ranjena neman u samrtnom ropcu svom silinom lupila glavom o stene. Mesto gde je u besu poslednji put zamahnula repom nazvano je Repište, dok se predeo koji je zakačila svojim ogromnim, krljuštima prekrivenim ušima, i danas zove Ušak.
U trenutku kada je koplje probilo srce zveri, ona je ispustila krik od kojeg se zatresla čitava visoravan. Njeno smrtno ranjeno telo srušilo se svom težinom u dubinu. Tamo gde je njen moćni rep, trzajući se u poslednjim trenucima života, udario o tlo, zemlja se procepila i savila pod tom silinom. Tako su, prema mitu, nastali vijugavi meandri Uvca. Večni otisak nemani koja je izdahnula u kanjonu, ostavljajući za sobom mračne hodnike pećina koji i danas čuvaju tajnu njenog poslednjeg daha.
Vidikovac Molitva: Kako je Sretko Kovačević dao ime najlepšem pogledu na Uvac
Kada zakoračite na samu ivicu vidikovca Molitva, svet koji ste do tada poznavali nestaje, a pred vama se otvara prizor koji primorava na ćutanje. Ispod vaših nogu, u vrtoglavom ambisu, Uvac je izveo svoj najlepši i najzamršeniji ples. Meandri zimi izgledaju kao da su iscrtani mastilom po najfinijem belom pergamentu. Voda, koja je leti smaragdna, pod teretom mraza postaje tamna i teška, poput razlivenog tečnog srebra.
Iznad vidikovca uzdiže se istoimeni vrh (1247 mnv), koji čuva uspomenu na neka druga vremena. Do sredine prošlog veka, ovde su ognjišta držali Nišavići, a treći dan Svete Trojice bio je rezervisan za seosku slavu. Na tom mestu, gde je danas drvena platforma, okupljali su se meštani sela Družinići i Lopiže uznoseći zajedničku molitvu za blagoslov zemlje.
Današnji vidikovac svoje ime ne duguje mapama ni turističkim brošurama, već viziji Sretka – Sreleta Kovačevića. Kao čovek čiji su koraci utkali prve staze rezervata i koji je od prvog dana bdeo nad ovim kanjonom, on je osetio da ovaj prizor nadilazi običnu lepotu. Posmatrajući meandre koji se poput svetog zapisa uvijaju u dubini, Srele je razumeo da ovo mesto zaslužuje naziv koji u sebi nosi tišinu, duhovnost i duboko strahopoštovanje prema netaknutoj prirodi.
Nazivajući ga „Molitva“, podario je ovom vidikovcu dozu mistike, pretvarajući ga u prostor gde se svako, bez obzira na reči, u tišini pokloni veličanstvenosti stvaranja. To nije bilo samo krštenje jednog mesta. To je posveta miru koji čovek oseti tek kada stoji na ivici neba i zemlje.
Istorijske misterije Uvca: Ruševine Nemanjića i Kotromanića
Uspon na Veliki vrh nudi još suroviju, ali veličanstveniju perspektivu. Odavde se vidi kako se visoravan lomi i nestaje u dubini, dok se na horizontu planinski vrhovi stapaju sa nebom. Pogled vam može skliznuti ka obali meandara, nasuprot Ledene pećine, gde se kriju ruševine vojnog utvrđenja koje je nekada kontrolisalo karavanski drum. O ovom lokalitetu svedoče zapisi čuvenih kustosa muzeja „Ras“, Ejupa Mušovića i Dragice Premović-Aleksić.
Iako su kustosi izvršili premer, dalja istraživanja su zaustavljena zbog birokratskih prepreka i sujete institucija. Dok narodno predanje govori o Nemanjićima iz 13. veka, istraživanja u istorijskom arhivu u Užicu ukazuju na to da su ove kule možda podigli Kotromanići još u 12. veku. Pešter krije i dublje tajne. Toponimi poput „grčkih grobalja“ i ostatke rimske kaldrme čekaju nova istraživanja.
Selo Lopiže kod Sjenice: Čuvari moštiju Svetog Georgija
Put nas je dalje naneo u selo Lopiže, mesto koje u sebi krije priče dostojne najstarijih hronika. Pored Hrama svetog velikomučenika Georgija, najstarije crkve u sjeničkoj opštini koja datira iz 1830. godine, uzdiže se bela, dostojanstvena zgrada – stara škola, osnovana daleke 1871. godine.
Ova škola nije samo zgrada. Ona je decenijama bila jedini svetionik pismenosti u ovom krševitom kraju, mesto gde su prva slova učile generacije koje su kasnije oblikovale sudbinu Peštera. Njeni zidovi i danas odišu mirom i dostojanstvom, svedočeći o vremenu kada je znanje bilo najveće blago.
Ali prava snaga Lopiža je u priči o svetiteljevim moštima. Nakon spaljivanja Đurđevih stupova 1689. godine, dragoceni kivot sa moštima Svetog Georgija (delom šake i kože glave) sklonjen je upravo ovde. Kada je i ovaj hram stradao, relikviju je preuzela lokalna porodica Pešić. Decenijama su ovi hrabri ljudi, rizikujući sve, tajno čuvali svetiteljeve mošti u svom domu, prenoseći ih s kolena na koleno, pre nego što su ih 1880. godine predali crkvi Svetog Prokopija u Prokuplju, gde se i danas nalaze.
Beloglavi sup i ekološka borba za Specijalni rezervat prirode Uvac
Dok stojite na Molitvi, gde se dah pretvara u maglu, pogled vam neizbežno beži ka nebu. Visoko iznad zaleđenog ambisa, tamo gde vetrovi šibaju litice, tiho i veličanstveno jedri beloglavi sup. Sa rasponom krila od tri metra, on je neustrašivi čuvar kanjona koji gospodari vazdušnim strujama bez ijednog napora, podsećajući nas svojim letom na samu suštinu nepokorene slobode.
Prepoznatljiv po svom ponosnom držanju, snežnobelom vratu i mekanoj ogrlici od paperja koja mu daje izgled drevnog plemića, on deluje kao istinski duh planine. Dok se svet pod njim ledi i staje, on prkosi surovom pešterskom mrazu, krstareći nebom sa mirom onoga ko zna da mu niko ne može dosegnuti visine. Beloglavi sup nije samo ptica. Ovaj simbol opstanka i svedok vekova stoji kao živi dokaz da lepota i snaga najjače sijaju tamo gde je priroda najsurovija. Njegova neraskidiva veza sa kanjonom učinila ga je zaštitnim znakom Uvca, jer ovi predeli i kralj visina jedno bez drugog ne bi mogli postojati, srasli u večni zagrljaj divljine i slobode koji čitavom kraju daje duboki smisao.
Nažalost, čak i u ovakvom raju, priroda se suočava sa neprijateljem kojeg ne može sama da savlada, a zove se ljudski nemar. Dok beloglavi supovi čuvaju nebo, na zemlji se vodi tiha bitka protiv smeća koje nesavesni turisti ostavljaju za sobom. Paradoksalno je da čovek, tragajući za mirom Uvca, neretko ostavlja tragove sopstvene sebičnosti u vidu plastike i otpada koji narušavaju netaknutu belinu.
Borba za čist Uvac: Čuvari prirode protiv ljudskog nemara.
O ovom gorućem problemu razgovarali smo sa Sretkom Kovačevićem, legendarnim lokalnim rendžerom i vodičem. Njegove reči nose težinu planine. On ističe da se lokalno stanovništvo redovno samoorganizuje kako bi očistilo obale i šume. Ti tihi heroji Peštera, predvođeni čovekom koji poznaje svaki skriveni kutak ove visoravni, sakupljaju ono što drugi bace, boreći se svakodnevno da Uvac ostane onakav kakvim ga je priroda stvorila.
Turizam u Sjenici: Gostoprimstvo u „Bisernoj dolini“
Sjenica zimi nije samo destinacija. To je susret sa ljudima čija je duša široka kao Peštersko polje. Naše utočište od surove planinske hladnoće bila je „Biserna dolina Uvac“. Tamo smo naučili da se pravi luksuz ne meri brojem zvezdica, već toplinom dočeka i iskrenim stiskom ruke domaćina.
Vreme provedeno sa njima, uz trpezu na kojoj se služe sjenički sir, pršuta i vruća pogača, podsetilo nas je na zaboravljene vrednosti. Dok smo slušali njihove priče i upijali dragocene savete o neprohodnim stazama, shvatili smo da su oni najbolji čuvari ovog kraja. Bez njihove pomoći i Sretkove navigacije kroz mećavu, mnoge tajne Uvca ostale bi nam zauvek nedostupne. Turizam ovde nije industrija, već razmena energije, gde gost dolazi kao stranac, a odlazi kao prijatelj koji već planira povratak.
Na samom kraju puta, dok nam je mraz stezao obraze, pogled nam se zaustavio na drvenoj tabli. Jednostavna, ali snažna, nosila je natpis: „Tek na vrhu vidiš svrhu“.
Ta rečenica je postala naša lozinka za razumevanje ovog kraja. Pešter vas prvo testira hladnoćom, umorom i vetrom koji ne staje, a onda vas nagradi mirom koji se ne može opisati. Istina je u tome da ona nije za svakoga – ona je za one koji umeju da vide lepotu u tišini, mudrost u legendama i svrhu u usponu. Tek kada pobedite planinu u sebi i izađete na vrh, shvatite da je svaki korak kroz sneg vredeo ovog trenutka večnosti.