Nekada davno jedno brdašce u njivama severne Bačke, krasio je letnjikovac porodice Pece. Nikao je u svitanju 19. veka, baš kao i većina velelepnih građevina po Vojvodini. Tada ih beše preko osamdeset. Dvorci, letnjikovci i kašteli krasili su vojvođansku ravnicu. Malo koji od njih je danas sačuvan. Neki se još uvek odupiru zubu vremena, a mnoge je sustigla surova sudbina. Jedva da je od njih po nešto i ostalo.
Letnjikovac porodice Pece je jedan od onih, koji se odavno više ni ne spominju. Danas je negde na nekoj hartiji zapisano samo: „Evidentirano kulturno dobro“. I nema dalje. To je početak i kraj cele brige o njemu. Sve je manje starijih koji ga se sećaju, i sve je više mlađih koji ga ni ne spominju. Baš zbog toga, želeo sam da saznam i zabeležim priču o porodici Pece i njihovom domu. Priča još po nekada kruži i najlepša je kada se čuje baš u Malom Iđošu.
MALI IĐOŠ
Nedaleko od Bačke Topole, nadomak naselja kraj Vrbaškog puta, skriven iza krošnje drveta, letnjikovac u tišini čeka onaj poslednji čin. Dan kada će se zadnja cigla smrviti i kada će se poslednji stub srušiti, poleći kao gromom pokošen jablan. Nije ga teško naći. Ali i jednog sagovornika sresti na licu mesta, e …., to se zove sreća. Čika Lajoš kao da je čekao da neko naiđe da ima sa kim da popriča.
Posle Vojvođanskog „Dobar dan, jó napot“ polako počinje priča sama od sebe. Prvo o vremenu jer je to najbitnije za vojvođanske ratare, pa sve ostalo. Čika Lajoš, u stvari mađarski „Lajos bàcsi“ navratio je na kratko da sedne u ono malo hlada koje može da pruži ono što je ostalo od parka pored letnjikovca. „Orem njivu a jako je toplo. Malo da odmorim pa idem dalje…“ Kombinaciju srpskog jezika uz mađarski naglasak treba doživeti. Za nas iz severnih predela to je najlepša pesma. I kako god da otpevaš razumećeš svaki njen stih.
„A vi?“ Mirno je slušao ko smo, odakle smo i kao da je jedva čekao da spomenemo letnjikovac pa da započne svoju priču. Priču koju je čuo od svojih roditelja.
„Ferenc Pece (mađ. Ferenc Pecze) imućni zemljoposednik je živeo baš ovde, sa svojom suprugom Terezom Lendvai (mađ. Terèz Lendvai) na salašu svojih roditelja u Malom Iđošu. Bili su jako dobri ljudi. Nisu bili jedni od onih koji su gledali da što više steknu. Više su bili oni koji su davali. Puno su poklanjali. Ferenc je bio u vatrogasnom društvu, pomagao ga je koliko je mogao. Tereza je svake svatove svojih radnika darivala, novorođenu decu odevala. Dugove su opraštali. Crkveno zvono je od njih, čak i kapelu na groblju podigli. Još i dan danas stoji. Recite, pa zar bi njihov konjušar kuću podigao da nisu bili takvi?
TUŽNA PRIČA
Pece je bio nizak ali jak čovek. Prava slika vrednog ratara. Boem u duši, druželjubiv i zanimljiv, nije voleo nigde ići. Uvek je govorio da sve što mu je potrebno ima tu, u svom zavičaju. Baš na ovim stepenicama je dočekivao goste, kupce, muzičare. Kažu da ga je i Bogdan Dunđerski posetio jednom prilikom.
Tereza, jako lepa i otmena žena rodom iz Subotice, bila je njegova suprotnost. Proputovala je Evropu, pričala strane jezike i imala poznanstva sa uglednim ljudima. Oni zlobni tvrde da nekako nije mogla baš prihvatiti život na salašu i prašnjave drumove Malog Iđoša. Čak tvrde da je po njenom nagovoru krajem 1922. i početkom1923. podignut letnjikovac. „Ja sam od tebe napravila gospodina, sad treba dvorac podići, da se vidi ko smo, da osetimo barem kod kuće ono gradsko, što imaju veliki gradovi i velike gazde. A i ćerkica, zar da odraste ovako?“A mala Margit – Beba kako su je zvali, imala je samo četiri i po godine.
Neki drugi tvrde da su zbog nje podigli sve ovo, jer su želeli sve da joj pruže. Dobila je svoju sobu, onu najlepšu, sa kupolom. Svu u belom. Iznad glavnog ulaza je i stajalo „Baba lak“ što na srpskom znači Bebin dom.
Volela je da bude napolju, u bašti. Trčala ogromnim dvorištem do glavne kapije i tamo dugo sedela okružena cvećem. Jadnica, nije stigla puno da se igra u sobi. Život je bio suviše surov prema njoj. Jula te 1923. godine je preminula. A to beše početak kraja jednog sna. Sna porodice Pece.
Već je sledeće prolećno cveće okruživalo kip device Marije, baš tamo kod onog bagrema, kod glavne kapije gde se Beba volela igrati. Soba joj je ostala u belom, a u prozoru kupole, sa pogledom na groblje bele blatnjave cipelice. Pece i Tereza su sužili svoju kaznu. Tako su nazivali dane roditelja bez deteta. Služili, svako na svoj način. On se predaje porocima. Alkohol, duvan, karte, …. A ona je sve ređe bila tu, uz njega. Tražili su beg iz realnosti. Na sve to, pogodila ih je, kao i mnoge, kriza tridesetih godina. Stanje na imanju sve lošije, priliva sve manje, a dugovi iz vremena gradnje se sve teže plaćali.
I baš kada su trebali opet na noge stati, sudbina je opet na sto bacila lošeg aduta. 1935. umire Pece i Tereza ostaje sama na imanju koje nije znala voditi. Posluga je napustila, bez radnika zemljište je izdala u zakup. Sama je prebrodila i rat. Po selu pričaju da su jedne kišne jesenje noći partizani upali na imanje. Odjeknuo je pucanj, upucali su psa čuvara i probili ulazna vrata Polomili svo posuđe i ukrase, pokidali goblene, počupali zavese, a Terezu izbacili sa jednim koferom. Žitelji kažu da se do kasno u noć čuo plač deteta. Valjda je to moralo da bude tako pa je Tereza utočište je pronašla u Bačkoj Topoli, kod svojih rođaka i tu u svojoj 66. godini 1948. i umrla. Sahranjena je u porodičnoj grobnici u Malom Iđošu kraj svoje ćerke i muža.“
LETNJIKOVAC PECE
Zvaničnih pisanih dokumenata o građevini nema. Više je to bila vila kažu, po uzoru na one
francuske, nego dvorac iako su ga meštani uvek tako nazivali – dvorac porodice Pece. Ono što se znalo zabeležiti, zapisano je na mađarskom. Poznato je da je za gradnju bio zadužen izvesni Pister, nemac iz Vrbasa.
Za gradnju je uzeo lokalne zanatlije, a građu je birao iz okoline. Iako je sa velikom pažnjom sve planirao, nije bio dovoljno iskusan da se drži jednog stila. Zbog toga je letnjikovac po građevinskom stilu neznačajan, bez nekih većih i značajnih stilskih obeležja. Glavni ukrasi su bili godina gradnje sa bočne strane i natpis „Baba lak“ sa anđelom (ili devojčicom) iznad glavnog ulaza. Posmatrajući cvetne ukrase i linije prozorskih otvora verovatno je bio najbliže secesionističkom stilu, kao i većina takvih građevina iz početka dvadesetog veka. Sama forma građevine je čudna i nejednako rešena. Jedino je istočni front bio simetričan, tu kod glavnog ulaza i stepeništa. Neumešnost neimara Ili beše ipak nečija želja? Tu tajnu su poneli sa sobom
vlasnici. Glavni ulaz sa popločanom terasom i betonskim kružnim stubovima je bio odignut stepenicama. Odatle se ulazilo u salon sa parketnim podom, klavirom i kaljevom peći i u trepezariju. Na prizemlju je bila još spavaća soba. Soba sa tornjem je bila ćerkina. Do bočnog ulaza sa polukružnim otvorima takođe su vodile stepenice. Tuda se išlo u podrum gde je bila svakodnevna trepezarija, soba posluge, kuhinja, ostava, magacin za vino. Naravno, svuda je bila sprovedena struja, voda i centralno grejanje, nezaobilazna novina tog vremena.
Posle one jesenje noći, ono što je trebalo danas da bude spomenik jednog doba, postalo je ničije i svačije. Koristila ga je vojska za vežbe, lovački savez beskućnici. Neinteresovanje ili pak neki drugi običaji posleratnog i ovog modernijeg vremena doveli su do laganog propadanja. Vrednije stvari su već bile raznešene. Kaljeva peć, klavir i ukrasi su krasili tuđe domove. Na red su došli parket, kablovi za struju, pomoćni objekti, crep, prozori, vrata.
Ograda je porušena i ulazna kapija. Ljudska bahatost i pohlepa su pokazali svoje lice, vlasnici okolnih njiva zaoravali su sve više i više dvorište. Nestalo je i kip device Marije, a na mestu gde se mala Margit igrala ne raste više cveće. Čak je bilo i planova da se letnjikovac sravni sa zemljom. Meštani su 2002. probali da privuku pažnju, da se spasi ono što može. Čak je priča kružila da će je naslednik, izvesni Laslo obnoviti i vratiti prvobitan izgled. Ali, letnjikovac porodice Pece ostao je svačiji i ničiji.
Danas je ostala samo tužna slika nemara. U okolnim njivama još se mogu naći parčadi keramike. Kako su dospeli tamo? Ko je sve to uništio? Još odolevaju stepenice i popločana terasa glavnog ulaza sa nekoliko stubova i onaj bočni ulaz sa kupolom. Kao da mala Beba ne želi da da svoju sobicu. A nekada davno jedno brdašce u njivama severne Bačke, krasio je letnjikovac Pece. Nikao je u svitanju 19. veka baš kao i većina velelepnih građevina po Vojvodini. Sve je manje starijih koji ga se sećaju, i sve je više mlađih koji ga ni ne spominju.