Prošlo je 100 godina od proboja Solunskog fronta , a u sećanju su ostali Vojvoda Vuk, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Petar Bojović… U sećanju su ostali i 8.000 ratnika stradalih na Solunskom frontu, sahranjenih na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku…
Ostali su u sećanju, kome?!
Rastužila ili bolje reći zgrozila me vest, da se neće obeležiti 100 godina od proboja Solunskog fronta. Bar ne u Srbiji… Kažu neki, ne može to kod nas…
Zbog čega ne može? Zato što se negde u Evropi sprema obeležavanje isto tog Velikog rata, ali malo izmenjenog? Da bi dobro izgledali pred drugima?
Nema izgovora. Dotakli smo dno. Dno dna…
Okrenuli smo ledja precima, junacima, i više ništa nije bitno… U zemlji, koja je rodila bezbroj junaka, od Kosovske bitke pa nadalje, čiji su grobovi rasuti po Evropi, koji su uvek bili prvi na frontu, ne može?! Pa dobro… Možda je i bolje tako…
U Srbiji nema više vojskovođa, nema više junaka koji bi bili dostojni da stoje na Ceru, Mačkovom kamenu, Kolubari, Kajmakčalanu… i odaju počast palim junacima.
Danas imamo neke druge skupove, neke druge proslave, godišnjice, parade, proslave za svačiji ukus… Hvala Bogu, imamo i predstavnike za te parade, farme, zadruge… Hleba i igara… Dotakli smo dno. Dno dna…
Naravno, ne može se sećati na prave junake u zemlji gde izveštavaju o tome koji lik je koliko novčanica izbrojao za svoja luksuzna kola, gde je udarna vest svađa ili ljubav u rijalitiju. Naravno da ne može u zemlji gde se deca leče SMS porukama i gde su ljudske vrednosti odavno zaboravljene.
Ali, isto tako, ne može mi niko uskratiti da se ne prisetim slave predaka. Da poručim čuvaru srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku, Djordju Mihailoviću, da nismo svi zaboravili naše junake, da ima, još, kako reče maršal d’Epere, onih tvrdih na muci, trezvenih, skromnih, ljudi slobodnih i nesalomivih, gordih na sebe…
Neću biti ni ja ispred Vaših spomenika, jer nisam niti junak, niti vojskovođa. Ja sam samo jedan od onih koji nisu zaboravili Vaše junaštvo…
Odaću vam počast sa citatima, jer je istorija ionako sve rekla…
Nažalost, istorija se prekraja kako kome odgovara, ali ostajete Vi, vas 1.100.000 junaka iz Prvog Velikog rata…
Početak kraja Velikog rata označio je proboj Solunskog fronta – u jesen 1918. Borbe su počele 14.septembra.
Francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi saopštava: „Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“
Kasnije je o srpskim junacima još napisao: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…“
Po naredbi vojvode Živojina Mišića: „Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!“ – srpska vojska izvršila je proboj Solunskog fronta i ispisala jednu od najsvetijih stranica svetske vojne istorije…
Bečki „Greie Presse“, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: „Ostaće zagonetka kako su se ostaci Srpske vojske, koji su se spasli ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar.“
Ostavili ste kosti po livadama, planinama, za čast otadžbine. Dali ste živote za vaše potomke, živeli ste u vremenu ludila, prošli golgotu Albanije, i postali ste Velliki. Veliki ljudi, bez obzira na vaše uzraste i opredeljenja. Slava Vam.