Vožnja od Mitrovca do Banjske stene trebala je da bude samo još jedna u nizu poseta Nacionalnom parku Tara. Jesen je već uveliko bojila šumu, a opalo lišće davalo je onaj prepoznatljiv, smirujući šum pod točkovima. Ipak, taj mir je prekinuo prizor koji nismo očekivali.
Nešto malo, jedva vidljivo, skakutalo je ivicom puta. Više kao zečić nego pas, jedno malo štene se užurbano spuštalo ka Mitrovcu, ne obazirući se na vozila. Pomislili smo ono najbezbolnije: „Jadničak, izgubio se, pa trči kući“. Nismo ni slutili da je to samo početak priče koja će nam ogoliti ljudsku prirodu.
Banjska stena: Najlepši pogled koji boli
Banjska stena je kultno mesto. Do nje se stiže makadamom, desetak kilometara od Mitrovca, do mesta koje ja nazivam „kružni tok“, a zatim se nastavlja pešice. Pogled na jezero Perućac, Drinu i predele Bosne i Hercegovine je nešto što svako treba da doživi. Vidikovac je uređen. Jedan plato krasi klupa, drugi drvena tabla u obliku medveda, a na trećem je durbin.
Ali tog dana, među tim stenama, dočekale su nas tužne braon okice trećeg štenca. Jadničak je stajao tamo, sam, uplašen i gladan. Dok smo mu nudili hranu i sklapali brzo prijateljstvo, shvatili smo surovu istinu. Ovo nije bio slučajni beg od kuće.
Put nazad: Skupljanje slomljenih duša
Odlučili smo – mališan ide sa nama. Dok smo se spuštali ka kolima, on nas je pratio na odstojanju, polako shvatajući da želimo da mu pomognemo. Kod parkinga nas je sačekalo drugo štene, ono koje su drugi posetioci dozvali i jednostavno ostali tamo.
Susret ta dva mala bića bio je dirljiv. Lavež, igra i neopisiva radost što više nisu sami u divljini. Uz malo muke, uspeli smo da ih smestimo u kola. Vozili smo polako ka Mitrovcu, pazeći da ih ne probudimo. Tražili smo usput i ono prvo štene koje smo videli na početku, ali bez uspeha.
Mitrovac: Sastanak tri brata i šamar realnosti
Kada smo stigli u Mitrovac, turističko naselje poznato po dečijem odmaralištu, dogodilo se čudo. Čim smo spustili naša dva putnika na zemlju, niotkuda se stvorilo i ono treće štene. Ta njihova igra i pozdrav… to je bila čista sreća. Ostavili smo ih blizu restorana, gde imaju pristup vodi i hrani, nadajući se da će im neko pružiti dom kakav zaslužuju.
A onda se desio susret koji mi i danas ne izlazi iz glave. Par turista nas je upitao: „A vi ste ih spustili sa vidikovca? Baš su nam bili slatki i interesantni, pratili su nas skroz do gore, tri sata pešačenja…“
Muškarac je to izgovorio, seo u svoj automobil nekih tablica velikog grada i otišao. Bez trunke osećaja da je te mališane odveo u sigurnu smrt na vrh planine i tamo ih ostavio jer su mu u tom trenutku prestali biti „interesantni“.
Reč za kraj (Iz mog ugla)
Ostao sam nem, gledajući za njima. Ponekad je bolje ćutati, jer ono što bih im rekao ne bi priličilo trenutku. Ova kratka priča je podsetnik – Banjska stena je prelepa, ali njena lepota ne može da sakrije ružnoću ljudske ravnodušnosti. Ako krenete put Tare, ponesite durbin da vidite lepotu, ali ne zaboravite da ponesite i srce, da biste ostali ljudi.
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]
Hvala vam što čitate moje priče. Ako želite da prvi saznate gde me je put odveo i vidite više fotografija sa mojih lutanja, zapratite stranicu Iz mog ugla na Facebook-u