Batka i izgubljena ognjišta naših predaka

Ažurirano februar 2026

Neka naselja mogu da se ponose svojom bogatom istorijom a neka svojim utvrđenjima. Neka odolevaju vremenu i ljudima dok neka pokleknu pred svojom sudbinom i bivaju izbrisana sa svih karti ovog sveta nestajući u potpunom zaboravu.

Ova je priča skup dragocenih podataka o jednom takvom naselju koje je nekada postojalo i koje su spalile Osmanlije. Priča datira iz vremena kada je Vojvodinom tekla ona drugačija reka koja je imala predivne meandre nalik današnjem Uvcu. Bilo je to vreme kada je Tisa slobodno krivudala a ljudi znali kako da žive pored nje i da je istinski poštuju.

Kroz Vojvodinu protiče jedna divna reka koja je nekada delila kraljevstvo od carstva a danas razdvaja Bačku i Banat. Do osamnaestog veka Tisa je imala svoje neverovatne meandre a ovo je priča o jednom od njih koji nosi ime Batka. Dok sam istraživao za svoj prethodni tekst o ovom skrivenom dragulju Vojvodine naišao sam na detalje koji su me zatekli i ostavili bez reči. To su podaci koji ne smeju da ostanu zaboravljeni naročito od strane nas koji smo odrasli uz ovu vojvođansku lepoticu.

Put u arhiv i prvi pisani tragovi

Put me je odveo u Sentu do Istorijskog arhiva jer su oni jedini mogli da mi daju precizne odgovore. Batka je ipak bila i ostala senćanski ponos. Uz pomoć nasmejanih radnika materijal se gomilao a sve se svodilo na jedno prostranstvo južno od Sente ka Adi. Sa tadašnje desne obale Tise nalazila se Mala Batka dok se sa leve strane zbog velikog prostranstva prostirala Velika Batka smeštena između naselja Padej i Ostojićevo.

Još davne 1308. godine pominje se naselje pod imenom Batka mada nije precizno poznato gde se tada nalazilo. Ipak izvori iz 1521. i 1522. godine iz doba turske najezde spominju je uz Sentu. Neki istoričari tvrde da se naselje tu nalazilo i mnogo ranije. Prema podacima iz 1482. godine ovo područje je pripalo Janošu Sentgrotiju koji ga je nasledio od porodice Beregsoi. Posebno je zanimljiv platni spisak iz 1525. godine iz službe utvrđenja Batka (castrum) gde se navode prezimena Žoldoš Konjović Bodo Šoš i Brančić. To su prezimena koja i danas srećemo u Senti i okolini.

Krvava 1526. godina i reči turskog hroničara

Nakon Mohačke bitke 1526. godine Osmanlije pod vođstvom Sulejmana Prvog zauzimaju veći deo Ugarske. Strašnu sudbinu ovih krajeva opisao je Kemal pašin sin. On je zabeležio da su te godine sa lica zemlje izbrisani Szenta Bahka (Batka) Perlek (Perlez) Peszir (Pesir) i Kaniha (Kanjiža). Njegov zapis je zastrašujući i govori o satiranju neprijatelja mačem osvete gde ni živa duša nije ostala.

Sultan je sa vojskom prešao Dunav kod Petrovaradinske tvrđave ostavljajući za sobom pustoš. Ispred smrti i ropstva spasao se samo onaj ko je uspeo blagovremeno da se sakrije u močvare i ševar. Najverovatnije je da je između 29. septembra i 3. oktobra 1526. godine Batka bila potpuno uništena. Ipak tragovi života se javljaju i kasnije. U spisima iz 1649. godine pominju se neka srpska sela među kojima je i Batka. Na turskoj mapi iz 1699. ona je ucrtana kao naselje sa crkvom a ispod nje se nalazi Bessir bara što je današnji atar Pesir.

Gubljenje traga i ispravljanje reke

U mapama iz perioda između 1720. i 1730. godine Batka se i dalje nalazi ispod Sente uz naselja Bessir i Mol. Međutim tu se polako gubi trag ovom naselju koje je odolevalo vekovima. Na mapama iz 1738. godine na ovom području se vidi samo osmatračnica dok kasnije mape Aquit Bauera beleže samo livade. Katastar iz 1871. godine obeležava ovo područje kao poljoprivredno zemljište a vojna karta beleži šumu naspram Ostojićeva. Ključna promena desila se između 1855. i 1856. godine kada su presečeni meandri Tise a korito reke ispravljeno.

Senćanski učitelj i istoričar Dudaš Đula vršio je 1882. godine iskopavanja i pronašao grobnice grnčariju i oružje zaključivši da su se utvrđenje i crkva nalazili na južnom delu Batke i Morotve. Kasnija istraživanja iz 1944. godine otkrila su dvadesetak grobnica i ostatke cigala koji ukazuju na period gotike. Uzvišenje na kojem se nalazila crkva bilo je popločano ciglama a groblje se pružalo sve do reke. Legende kažu da se to groblje belelo od kostiju koje je divlja Tisa ispirala tokom izlivanja.

Sećanje na salaše i jasenove štapove: Moja Batka nekad i sad

Moje poznanstvo sa Batkom počelo je pre više od trideset godina, u vreme kada je ovaj kraj za dečaka od deset godina bio prava, neistražena prašuma. Sećam se odlazaka kod Miloša na salaš. Bila je to ona prava stara vojvođanska kuća sa velikim basamkom, gongom i soklom prepoznatljive crvene boje. Oko nas samo zelenilo, živina koja se šepuri po dvorištu i stari đeram koji je dominirao ravnicom.

Tada je Mrtva Tisa za nas bila svet tajni. Sa Miloševim sinovima sam se provlačio kroz gusto šiblje i drveće koje se činilo visokim do samog neba, samo da bismo stigli do vode. Nismo imali skupu opremu, pecaljke smo pravili sami od mladog jasena, a plovak je bio obično guščije pero. Baš tu, u tom banatskom miru, ulovio sam svoju prvu ribu. Taj trenutak i taj miris trske i vode ostali su urezani u margini sećanja decenijama.

Nedavni povratak, nakon trideset godina, bio je susret sa nekim drugim svetom. Prašnjavi, zemljani drum u podnožju dolme i dalje je tu, ali salaša više nema. Nema ni đerma. Od nekadašnje kuće ostao je samo deo betonskog basamka, stepenika koji sada vode u tišinu i sećanje. Nestala je i ona čuvena džinovska topola, upisana čak i na vojnim kartama, koju su gromovi godinama dubili dok se konačno nije predala prirodi.

Iako se pejzaž promenio, priroda je ostala jednako uporna i lepa. Danas ovde, sa najvišeg vidikovca ovog dela Banata, pogled od 360 stepeni i dalje nudi mir koji se retko gde nalazi. Čovek mora da ima mesto koje je samo njegovo. Mesto gde, kako kaže citat, može da čezne, polazi i ponovo stiže. Jer bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet. A moja tačka je ovde, na obali stare, mrtve Tise.

Čekajući svetlost istine nad ravnicom

Danas su na mestu nekadašnjeg utvrđenja i bujnog života samo nepregledne oranice i tihi ostaci Stare Tise koji svetlucaju na suncu kao fragmenti ogledala iz prošlosti. Ali ime Batka i dalje živi prkoseći zaboravu i tišini koja je prekrila njena ognjišta. Ona i dalje pulsira u sećanjima meštana i u dokumentima onih koji ne dozvoljavaju da istorija izbledi. Sve dok se ne završe započeta arheološka istraživanja i dok se ne pojavi neki novi profesor Dudaš spreman da zagrebe dublje u vojvođansku crnicu Batka će ljubomorno čuvati svoju tajnu.

Ostaje nam da se pitamo dok stojimo na tom uzvišenju gde se nekada belelo groblje a danas šumi kukuruz da li je ovo naselje ikada zaista napušteno ili je samo silom uništeno. Možda je odgovor negde između u onim korenima koji i dalje crpe snagu iz zemlje na kojoj su naši preci gradili svoje snove. Kako kaže autorka Jelena Milošev biti jednom probuđen svetlošću uvek vredi tog čekanja.

Zato i mi čekamo. Čekamo da nam lica obasja svetlost istine o Batki i budimo strpljivi u tome. Jer dok god izgovaramo njeno ime i dok god nas putevi nanose na njene obale ta izgubljena ognjišta nisu sasvim ugašena. Ona tinjaju duboko u zemlji čekajući da budu ponovo otkrivena i ispričana nekim novim generacijama koje će umeti da poštuju svaki meandar reke i svaki trag ljudskog postojanja u ovoj ravnici.

„Biti jednom probuđen svetlošću uvek vredi tog čekanja.

Čekajmo da nam lica obasja svetlost i budimo strpljivi u tome.“

( Nevidljivi vatromet  /  Autor: Jelena Milošev)

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo je zabranjeno preuzimanje tekstova i fotografija bez pismene dozvole autora. Sadržaj je zaštićen digitalnim otiskom i redovno se prati putem DMCA servisa. Neovlašćeno korišćenje podleže fakturisanju i pravnoj odgovornosti.. [Uslovi korišćenja i Politika privatnosti]

Zahvaljujem se radnicima Istorijskog arhiva Senta i Almaši Žoltu na pomoći. Izvori podataka Kalangya 1944 Građa za monografiju Sente Almàsi Tibor Tari Lászlo i Szekeres Lászlo.