Opština Kladovo, u Borskom okrugu je sklop istorije i prirode koja se retko viđa na jednom mestu… Od hidroelektrane Đerdap, Kazana, pa do Trajanove table i ostataka njegovog mosta samo su neki od primera ovdašnje lepote. Ali, najmanje je poznato ono najlepše.
Vodopad Blederija, nadomak sela Reka, na putu Kladovo-Negotin. Malo ko je o njemu čuo, pa da pomognem, ako krenete mojim putem, nalazi se između Grabovice i Stare Brze Palanke. Put kroz naselje Reka nije trajao dugo. Malo naselje, sa nekolicinom stanovnika, a ostatak raseljen po svetu, kao i cela okolina… Sa zadnjom kućom u naselju prestaje i asfaltni put i počinje pustolovina…
Krivudavi zemljani drum budi sumnje, ali na sreću, bili su naši prijatelji Belčići sa nama, pa nisam pomišljao na to da smo negde zalutali. Okolne planine sa gustom šumom, potok, pa i ovaj prašnjavi put koji je na nekoliko mesta proširen (u principu kako kome zatreba), dali su mi ipak onaj osećaj da se probijam kroz neku prašumu, a iza sledeće krivine me očekuje lepota koja ostavlja bez reči.
Lepota je bila tu. U stvari, svuda oko mene, ali bez reči su me ipak ostavili mostovi preko rečice Blederija. Dobro, most je tu, ne mogu da se požalim, a na nekoliko metara od njega, novougaženi put preko potoka, pa sad, ko šta voli… Naravno, izbegavao sam mostove jer su delovali nesigurno, najverovatnije ih ni pešice ne bih prelazio. Odlučio sam se na varijantu off road, kolima kroz potok, što mi je samo ulepšao doživljaj onog „probijanja kroz prašumu“.
Sve je to, kad se sabere, lepo. Bar za mene, jer sam više onaj tip koji se divi prirodi i voli pustolovine, nego obožavalac urbanih mesta… Posećujem jedno mesto koje je manje poznato, pa sam i razumeo onaj zemljani drum i mostove iz nekog prošlog veka. Međutim, u svemu tome pažnju mi je privukla jedna kuća ili imanje pred sam parking kod vodopada… Pogledao sam prijatelje, i baš kada sam hteo da upitam da li je to smetlište, njihov tužni pogled i blago klimanje glavom dali su mi odgovor i bez pitanja.
Nedaleko odatle smo se i zaustavili. Odrađeno odmorište sa klupama, i putić uzbrdo. Na obodu šumarka polje kukuruza, a između… Ne to nije istina! Neki pametni zaboravio džak sa smećem pred samu stazu ka vodopadu. Šteta, nije bilo adresirano, poslao bih mu na kućnu adresu sa pozdravima iz prirode…
Spuštamo se iskopanim stepenicama ka vodopadu, žubor vode postaje sve glasniji.. Kao da sam po ko zna koji put, na ovommestu, preuzeo sam ulogu „vođe puta“ i krenuo napred da što pre vidim tu lepotu, ne čekajući druge…
Stigao sam… Vodopad Blederija koji nastaje na toku istoimene reke, a koja se obrušava nekih 7 metara u bigrenu kadu, formirajući divno malo jezero. Ni izvor nije daleko. Nekih dva kilometara odavde…
Predivna hiljadu i jedna boja zelene mahovine, stabla drveća koja se čvrsto drže za poslednje slojeve zemlje, ukrašene stene, a voda turkizno plava, subtermalna. ledeno hladna… Osveženje zagarantovano. Mali prostor, ali lepota ga čini velikim, huk vode koja se obrušava o stenje ga čini snažnim, a sve zajedno ljupkim mestom koji zaslužuje više pažnje.
Da, ima onih koji brinu o njemu, isto pleme “domorodaca” koje sam spominjao u članku „Jezero Zaovine lepota Nacionalnog parka Tara„… Svaka vam čast na trudu i zalaganju.
Još kad bi se ova lepota spojila i sa onom pećinom, još manje poznatom, i ne tako istraženom a koja je u blizini, preko planine, pravi mali Nacionalni park.
I tu bi trebao da bude kraj mog pisanja, a početak vašeg planiranja posete ovoj lepoti…
Ali, na žalost, nije…
Kao i svuda u Srbiji, i ovde postoji ono ALI, samo što je na ovom mestu ono ispisano velikim tužnim slovima… Da je samo ono divlje smetlište u pitanju, ili onaj, neadresirani džak smeća, bilo bi još u onom nivou: OK ovo je ipak Srbija, šta očekuješ više!?!
Ma neee, tu su plastične flaše, koje, zakačene u niže rastinje, Blederija nije uspela da svojim tokom ponese dalje, nazad u „civilizaciju“. Tu su i plastične kese za koje bi neko pomislio da su planski pokačene po granama, kao putokazi… Putokazi ka ljudskoj gluposti i nemarnosti.
Pa jeste, pametni nisu bacili smeće, oni su ga pokačili oko sebe! Pa još konzerve, i onaj okrugli trag zgarišta, ostatci gozbe i dogorelih grana, koje je neko ugasio tako što je sve to šutnuo u ono predivno, turkizno jezero…
Ali ovo ne mogu biti članovi “domorodačkog” plemena koji postavljaju tablu sa opisom vodopada,flore i faune. Ne oni koji se trude da očuvaju ovu lepotu, koji je čine pristupačnom… Zar isti ti, koji su ručno kopali stepenice da bi se mogli spustiti i uživati u lepoti vodopada? Ili su oni stari, koji su ovde ostali, odlučili da sve ovo unište?!
Ne, nisu oni…
Svaka Vama čast, Vama, koji nazivate ove predele svojim, i ponosno delite fotografije na društvenim mrežama… Vama, koji po evropskim prestonicama uzorno tražite kante ne bi li mogli papirić da bacite, a, kada pređete granicu Srbije, otvarate prozor i bacate kese smeća koje vam se skupilo uz put. Da, Vi ste neko, Vi možete i oko Blederije da ostavite svoje prljave tragove, jer, sutra ste opet u Vašoj EU, a smeće… Neka ga skloni kome smeta… Da, Vi ste to, jer ipak, nije ovo mesto toliko poznato, da se vadite na posetioce iz Srbije…
Pa sad, možda je i bolje što vodopad nije toliko poznat, a pećina još manje. Možda je i bolje da sve ostane tajnovito, zaštičeno oštećenim mostovima, kojima ni pešice ne bih prešao, okruženo planinama i gustom šumom, a prekriveno prašinom zemljanog druma…