Kada se od od Kraljeva krene put Kosova, u predelu opojnog mirisa jorgovana i u susedstvu nemog čuvara doline Ibra, nalazi se Studenica. Jedan od najvećih, najbogatijih i najznačajnijih manastira Srbije. Pod njegovim okriljem, na sedam kilometra udaljenosti je isposnica Svetog Save. Mesto gde se dodiruju istorija i religija. „Ako želiš da vidiš najčudnije mesto koje pripada Studenici, ali je van nje, treba da pođeš severno od manastira, kroz predeo zvani Nemanjina kula. Ide se uz brzu žubornu reku Studenicu…“.
PUT KA VRHU
Tu u podnožju Radočela, put vodi desno uz brdo. Miholjsko leto i zlatne boje jeseni ulepšale su još više ovu čudno gustu šumu i davale još veću čar ovom izazovu. Žubor vode i šum lišća vođen povetarcem smiruju već od prvih koraka. To je šuma Savine kuće tišine. Uska staza i konstantni uspon u prvoj polovini puta su lako savladivi. Osim par srušenih stabala, ili kamena nema nekog mesta za odmor što i nije neki nedostatak. Možda je naporno, ali samo ukoliko se u ovu avanturu pođe sa malom decom. Staza je uredno obeležena i šanse da se zaluta su male. I taman, kada se
počinje javljati prvi znaci umora, stiže se do Donje Savine isposnice. Tu se mogu sresti dva do tri monaha iz bratsva Studenice i posetiti mala kapela.
„Bratija će te primiti veoma ljubazno, ali će ti samo jedan od njih odgovarati na pitanja. A na pitanja, koja su isuviše lična i svetovna nećeš uopšte dobiti odgovor. Jer, molitvena tišina je njihova atmosfera…“.
Pred samom Donjom isposnicom nalazi se klupa i Savin izvor vode. Prilika da se odahne i osveži pred dalji pohod. Put ka onom najlepšem delu nastavlja se prelaskom preko
drvenog mostića i usponom iznad Donje isposnice. Na početku blagi uspon daje lažnu nadu da je najgori deo prošao jer već ubrzo postaje sve napornije. Opalo lišće postaje sve gušće, a staza na nekim mestima jedva prepoznatljiva. Ali, tu su i dalje putokazi, koji uz sve češće klupe pokazuju da se ipak krećete u pravom smeru. Za one sa manjom kondicijom, pa i za nas ravničare koji baš i nismo navikli na ovakve uspone postaje polako i naporno. Ali sama pomisao, da se krećete stazicom po kojoj je možda i sam Sava hodao, daje čoveku neku čudnu snagu. Volju za uspeti i izdržati. Klizavo kamenje i koreni stabala sakriveni pod slojem uvelog lišća samo su još jedna proba izdržljivosti i upornosti. Klupe nisu bile interesantne. Ne, tu se ne odmara. Tu se hoda uvek dalje do cilja. Čak ni vidikovci nisu razlog za kratku pauzu, to se ipak obilazi u povratku.
„Ubrzo ćeš se naći iznad provalije. Na desnoj strani stoji visoki zid jednostavne stene, kroz koju je prosečen prolaz i na nekim mestima nije širi od pola metra. Na levoj strani, videćeš gotovo vertikalnu padinu, pokrivenu stenama velikim kao i kolibe, pobacane u neredu kao da su ih neki
džinovi razbacali u međusobnoj borbi. Na dnu ove fantastične panorame teče Studenica, ne žuboreći već grmeći…“.
LASTINO GNEZDO
Za one sa strahom od visine, ovde je mesto odluke. Okrenuti se i razočarano se vratiti dole ili poći dalje i nadjačati svoje strahove? Za sve odlučne, uskoro se stiže do uzanog, polukružnog otvora. I tu je ona. Isposnica Svetog Save, „Kao lastino gnezdo prilepljeno za stenu stoji konstrukcija od
kamena i hrastovih greda“ Na obroncima Radočela, prošireni pećinski kompleks ozidan kamenom.
O samoj isposnici nema puno pisanih podataka. Predpostavlja se da se Sava povlačio u pećine, tada neobezbeđene i nepristupačne „kelije“ koje i dan danas koriste monasi. Po jednoj od retkih legendi, crkvu Svetog Ðorđa koja se nalazi u kompleksu, kao i samu isposnicu, podigao je sluga Stefana Nemanje baš u vreme kada je veliki župan podizao Studenicu. Iz istog vremena potiče i kameno bure takozvano „Savino korito“ gde se sakuplja čista i sveža voda. Neki kažu, ako nema vode to je znak da je posetilac grešan. Monasi ipak kažu da sve zavisi od vremena, padavina, i broja posetilaca te da ne treba biti razočaran ako se ne pije voda iz korita. Naprotiv, treba biti ponosan jer se hodi Savinim stopama.
U Gornjoj isposnici, daleko od svih, 1208. godine Sava piše Studenički tipik – prvi ustav Srpske pravoslavne crkve i Žitije Svetog Simeona Nemanje.
„Posle izvesnog vremena provedenog u isposnici, Sava se, preporođen kao i obično, vraćao u Studenicu, da obraduje i učvrsti celokupno bratstvo svojim prisustvom. Tada je ponovo polazio na svoja uobičajena putovanja po celoj zemlji, da kao i ranije propoveda, uči, zida i radi među Srbima… Ko je ikada mogao zamisliti da bi kraljevski sin izabrao tako strašnu liticu za svoje prebivalište radije nego dvorski život? Sava je to izabrao za svoje privremeno povlačenje u samoću kada je bio u Srbiji“.
VEKOVIMA UNAZAD
Posetiti Savinu kuću tišine i sa par selfi-fotografija joj okrenuti leđa je jedno, a razumeti ovo Sveto mesto je drugo. Za to se moramo vratiti vekovima unazad. Veoma davno, u 12. veku, na ovim prostorima živeo je veliki župan, Stefan Nemanja rodonačelnik srpske kraljevske loze Nemanjića i
ktitor manastira Studenice. Imao je tri sina, tri princa: Stefana, Vukana i Rastka.
Najmlađi od njih je bio drugačiji od svoje braće. Rastka nije interesovalo bogatstvo, moć i slava. Privlačila ga je ljubav Hristova, hrišćanske legende o svecima i duhovni život.
Zaljubljen u pravoslavnu veru, sa svojih sedamnaest leta ostavlja dvor i vladavinu, a sebe pronalazi na Svetoj Gori kao monah Sava. Godinama kasnije, veliki župan Nemanja povlači se sa prestola, i pridružuje se Savi kao monah Simeon.
Božijom rukom vođen, posle dugo godina, nekada princ Rastko, a tada monah Sava, vraća se svom voljenom narodu. Vraća se sa moštima svoga oca Simeona u Studenicu sa ciljem da nad njima pomiri posvađanu braću. Tada počinje veliki preokret u Srbiji kako u duhovnom tako i državnom pogledu. Sava preuzima vodeću ulogu u prosvećivanju svojih sunarodnika, jača veru u Boga šireći pravoslavlje gde god mu se pružila prilika.
Izvor i citati: zaduzbine-nemanjica.rs
Rezervacija smeštaja preko moje stranice ne utiče na cene i nije skuplja! Booking.com