Jezero Zaovine: Tamo gde se planina Tara ogleda u sopstvenoj duši

Ažurirano februar 2026

Postoje mesta koja ne obilazite da biste ih samo videli, već da biste se u njima ponovo pronašli. Nacionalni park Tara je sam po sebi kruna srpske prirode, a u toj kruni najsjajniji dragulj je jezero Zaovine. Kažu da svaki pravi park mora imati svoje jezero, ali Zaovine nisu obična voda. To je plavo ogledalo u kojem se prepliću borovi, oblaci i istorija jednog naroda.

Neplanski beg u mir: Konaci Zaovljanska jezera

Moja poseta ovom kraju bila je potpuno neplanska. Za sve je bio „kriv“, iskreno, Instagram i jedna fotografija koja nam je zapala za oko. Drvena kućica, onakva kakva dolikuje ovom kršu, ušuškana u zelenilo, dok se u pozadini svetluca jezero okruženo vrhovima. Supruga i ja smo se samo pogledali. Bez ijedne reči, smeštaj je bio rezervisan.

Nismo tražili luksuz, đakuzije ili brz internet. Tražili smo ono što polako postaje najskuplja valuta na svetu, a to su mir i tišina. Pronašli smo ih u Konacima Zaovljanska jezera. To nije samo smeštaj, to je povratak korenima i ljudskosti. Pozdrav baka Rosi, čija ljubaznost i gostoprimstvo podsećaju na ona stara vremena kada je čovek čoveku bio najpreči. Sa njihove terase svako svitanje izgleda kao ulje na platnu, a cvrkut ptica je jedini alarm koji vam je potreban. Ako želite da osetite dušu Tare i toplinu pravih domaćina, ovo je mesto koje zaslužuje svu vašu pažnju.

Kako je nastalo plavo čudo: Poduhvat i žrtva

Zaovinsko jezero je nastalo u periodu između 1975. i 1983. godine, kada je pregrađena reka Beli Rzav i podignuta monumentalna brana Lazići. To je reverzibilna hidroelektrana, inženjersko čudo koje pumpa vodu iz Drine uz planinu, čuvajući je u srcu Tare kao ogromnu energetsku rezervu.

Međutim, pre nego što je tirkizno plavetnilo prekrilo kotlinu, ovde se odvijao jedan sasvim drugačiji, tragičan i ponosan život. Pod površinom današnjeg jezera ostala su stara ognjišta naših predaka, putevi, groblja i uspomene. Potopljena su naselja koja su vekovima prkosila surovoj planini. Ljudi su morali da napuste svoje domove, bašte i livade kako bi se stvorilo ovo akumulaciono jezero.

Kažu da se, kada vodostaj drastično opadne, iz vode izdižu aveti prošlosti. To su ostaci kamenih zidova i temelja kuća, koji stoje kao nemi svedoci žrtve koju je ovaj kraj podneo. Ta potopljena istorija daje jezeru neku vrstu melanholične dubine. Ono je prelepo, ali je tu lepotu platilo onim najvrednijim, a to su ljudske sudbine.

Divlje plaže i tišina koja leči

Zaboravite na suncobrane, plastične ležaljke i dosadne konobare. Zaovine nude „divlje“ plaže u najboljem smislu te reči. To su skriveni kutovi duž cele obale, duge desetine kilometara, gde ste sami sa prirodom. Voda je ovde toliko prozirna i čista da more, u poređenju sa njom, gubi trku.

Ako tražite mir, samo se treba spustiti do obale. Svaka tačka je potencijalna mala privatna oaza. Divlje plaže su savršen sklop prirode i čoveka. Neka ostanu takve, mirne i tihe, jer samo tako mogu sačuvati onu iskonsku atmosferu koja vas tera da zastanete i duboko udahnete.

Vidikovci i Pančićeva lepotica

Oko jezera vodi put koji vas mami da stajete svakih pet minuta. Svaka krivina je novi vidikovac, svaki ugao nudi još lepši pogled na tirkiznu površinu. Da taj put nije toliko dug, savetovao bih da ga obiđete pešice, jer kolima je prosto nemoguće upiti sve te pejzaže.

Najpoznatije mesto je svakako kraj same brane Lazići. Upravo tu je čuveni Josif Pančić 1875. godine otkrio „živi fosil“, a to je Pančićeva omorika. Odavde se pruža spektakularan pogled na manje, Spajića jezero, ali i na vrhove koji paraju nebo. To su Lipova glava, Gavran i Stolac u Bosni i Hercegovini. U blizini je i srednjovekovno utvrđenje Grad, koje podseća na to da je ovaj prostor oduvek bio naseljen herojima i čuvarima granica.

       

„Domoroci“: Čuvari poslednjeg raja

Poseban deo priče o Zaovinama su ljudi. Ja ih zovem „domoroci“. To je pleme koje polako nestaje na Balkanu, poslednja vrsta koja zna da čuva lepotu koja joj je data. To su domaćini koji žive za prirodu i od nje. Oni su ti koji ćutke sklanjaju smeće koje „dođoši“ razbacaju, ostajući uprkos svemu ljubazni i srdačni.

Ljudi ovde nisu samo stanovnici, oni su deo ekosistema. Njihova razlika u odnosu na ostale je u tome što svoju ljubav prema Tari pokazuju delima. Drže je čistom i netaknutom. To je taj ključni sklop prirode i čoveka.

Zato vas molim, kada posetite ovaj predeo Srbije koji je lepši od bilo kog grada ili mora, budite i vi „domoroci“. Ponesite svoje smeće sa sobom. Ne prljajte, nego čuvajte ovu lepotu zajedno sa stanovnicima ovog kraja. Čuvajte je za svoju decu, onako kako su je baka Rosa i njeni preci čuvali za nas.

Jezero Zaovine nije samo turistička destinacija. To je lek. Posetite ga jednom i ljubav će se roditi sama od sebe.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]