Između smaragda i večnosti: Krstarenje kanjonom Drine

Ažurirano februar 2026

Biti gost Nacionalnog parka Tara, a ne upoznati se sa Drinom, značilo bi isto što i preći pustinju, a ne potražiti izvor. Za Drinu kažu da je najlepša reka Balkana, ali to je samo bleda reč za ono što oko vidi. Pejzaži njenog toka nisu samo priroda – to su mitski prizori isklesani snagom vode koja hiljadama godina dubi najtvrđi kamen.

Drinu upoznati znači dve stvari: videti je i doživeti je. Da biste je videli, Tara vam nudi svoje vidikovce. Banjska i Bilješka stena pružaju pogled koji ledi dah, gde se reka čini kao mirna, zelena nit. Ali doživeti Drinu, to je već susret sa njenom nepredvidivom dušom. Jedinu pravu priliku za taj susret nudi krstarenje od Perućca do Višegrada.

Perućac: Tamo gde „Godina“ utiče u jezero

Naše putovanje počelo je u Perućcu, turističkom naselju koje je pravi mali muzej na otvorenom. Tu se nalazi reka Vrelo, jedinstvena u svetu, koju meštani s ponosom zovu „Reka Godina“. Duga je tačno 365 metara, od svog bistrog izvora do snažnog vodopada kojim se stropoštava u Drinu. Pored nje, mirno leži Mramorje – srednjovekovne nekropole koje čuvaju tajne davno prohujalih vekova.

Ipak, nad svime dominira gorostasna brana hidroelektrane. Izgradnjom ovog betonskog diva, stvoreno je Perućačko jezero, azurno-plavo ogledalo koje se prostire na 12,4 km². Boja mu je nestvarna, smaragdna u plićaku, a tamna kao gora u dubinama.

Nešto pre devet časova, carinik je već bio spreman. Pregled pasoša prošao je bez suvišnih pitanja, a mi smo se ukrcali na brod. Njegovo ime, „Grizli“, obećavalo je snagu. Dok je polako dizao sidro, zaparao je mirnu površinu i krenuo ka sredini jezera. Pravac: Višegrad. Sa leve strane ostajala je Srbija, sa desne Republika Srpska i Bosna. Bili smo na samoj granici svetova, na beskrajnoj vodenoj površini koju su okolne planine činile magičnom.

Kanjon Drine: Isklesani ambis i surova lepota

Dok „Grizli“ seče smaragdnu površinu, polako ulazimo u prostor gde priroda prestaje da bude pitoma i postaje epska. Malo ko zna da plovi kroz jedan od najvećih prirodnih fenomena planete. Kanjon Drine je, posle kanjona Kolorada u Americi i kanjona reke Tare, najdublji na svetu. Na dužini od nekoliko desetina kilometara, ovde se smenjuju kotline sa klisurama koje se čine neprobojnim.

Najdublji deo Drina je izgradila usecajući se u padine planine Zvijezde. Na pojedinim mestima, litice se uzdižu vertikalno do neverovatnih hiljadu metara visine. To su sivi, surovi zidovi od krečnjaka koji kao da se spajaju u visini, ostavljajući samo usku nit neba iznad nas. Ovde dubina jezera doseže i do 60 metara, a širina se sužava na svega 150 metara. Osećate se sićušno, kao zrno peska, dok plovite između tih kamenih divova.

Ovaj kanjon je dom surom orlu i endemskoj Pančićevoj omorici koja, kao živi fosil, stražari na nepristupačnim liticama. Tragove ljudi ovde otkrivaju tek retki ribolovci, koji u svojim čamcima izgledaju kao svedoci jednog zaboravljenog vremena. Ovde Drina nije samo reka – ona je katedrala od kamena i vode.

Ogledalo našeg nemara

Dan pre naše plovidbe, bilo je kiše… One, koja dođe skrivena iza planina, iznenada, a počinje sa vetrom i završava se gromovima. I reka je bila tako odevena. Mestimično tamne boje mulja, nosila je razne grane i stabla. Rekoše, to je normalno, zbog kiše. Voda je ponela sa sobom sve što je dohvatila.

„Zar i svu ovu plastiku?!“ – oteo mi se uzdah besa.

Na ovo pitanje vodič samo spusti glavu, izgleda ne želeći da odgovori. Tara je čista, nema toliko smeća da prekrije ovu lepotu, pa odakle onda ovaj sramni plutajući teret? Pitao sam ponovo: „Zar toliko smeća da ponese kiša?“. Stigao je odgovor, tihi, jedva razumni: „To iz Bosne dolazi“… Bože, zar je to moguće? Zar je moguće da smo tako lepu reku pretvorili u deponiju naših loših navika? Ta plastika u smaragdnoj vodi bila je jedina mrlja na ovoj savršenoj slici prirode.

Stari Brod: Gde se sudaraju suza i tišina

Drina je oduvek bila više od reke – bila je međa svetova. Još od smrti cara Teodosija delila je Istočno od Zapadnog rimskog carstva, kasnije Austrougarsku od Srbije, a danas Bosnu od Srbije. Bila je poprište bitaka koje su menjale mapu sveta. Na njenim obalama se ginulo i psovalo; opsovao ju je, onako sočno i prkosno, i čuveni major Kursula, svestan njene neukrotive snage.

Ali u toj najvećoj krivini, gde se istorija sudara sa tišinom, zastao mi je dah. Bože, to je tu.

Stigosmo do Starog Broda. Mesto o kojem se ćutalo decenijama, jer je istina o njemu previše bolela. Proleće 1942. godine pretvorilo je ovaj prelepi kanjon u pakao. Više od deset hiljada izbeglica iz istočne Bosne, bežeći pred ustaškom krvavom ofanzivom, našlo se saterano u ovaj prirodni kavez. Sa jedne strane neprobojne litice, sa druge hladna, nabujala Drina, a s leđa dželat. Italijani su blokirali most u Višegradu, a narod je u samrtnom strahu čekao spas koji nije dolazio.

Više od 6.000 nedužnih duša ovde je zverski ubijeno. Ali ono što istorija pamti kao najveći čin prkosa i očuvanja časti jeste podvig 320 mladih devojaka. One su se, držeći se za ruke, zajedničkim skokom bacile u ledene talase Drine, birajući smrt u dubini umesto poniženja u rukama zlotvora. Skulpture koje danas izviru iz vode kod Starog Broda podsećaju svakog putnika na ovaj dostojanstveni krik za slobodom. Drina je ovde sveta reka.

Krik koji Drina i dalje nosi

O stravi koja se dogodila najbolje govore reči onih koji su smrti gledali u oči. Ljubica Planinčić, rođena 1920. godine u Seljanima, preživela je ovaj pokolj i ostavila svedočenje koje ledi krv:

„Bože sačuvaj onog vremena, patnji i zločina. Ko je ono iščekao. Ustaše nema šta nisu radile, Bože ti mili, sakloni i sačuvaj onijeh jada. Te zločine nije zapamtio niko, što je država i ratova. I vjekova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve. Mnogi su sami skakali u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigerice vade… Eh, kad se sjetim, najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu. Bože sačuvaj!“

Višegrad: Kameni snovi i Andrićeva senka

Kada se kanjon konačno povuče i ustupi mesto pitomijoj obali, izranja Višegrad. Grad koji je više od varoši – on je simbol opstanka. Tu Drina teče mirno, kao da želi da odmori od kanjonskog besa. Nad njom dominira Most Mehmed-paše Sokolovića, remek-delo otomanske arhitekture iz 16. veka i spomenik pod zaštitom UNESCO-a.

Sagrađen od 1571. do 1577. godine, ovaj most sa 11 lukova je „carigradska džada“ koja je povezala istok i zapad. On je bio inspiracija našem nobelovcu Ivi Andriću da napiše roman „Na Drini ćuprija“. Svaki onaj kamen, svaka „kapija“ na sredini mosta gde se nekada pila kafa i divanilo, svedok je vekova nemira, poplava i ljudskih sudbina koje su prolazile dok je ćuprija stajala nepomična.

Odmah pored, kao da je oduvek bio tu, uzdiže se Andrićgrad – vizija Emira Kusturice. To je kameni grad koji spaja istorijske epohe koje Višegrad nikada nije imao priliku da proživi zajedno: vizantijski sjaj, renesansni duh i modernu srpsku snagu. Dok šetate njegovim ulicama, miris kafe i zvuk koraka po kamenu vraćaju vas u vreme kada su se ovde ukrštali putevi trgovaca i pesnika.

Povratak: Poslednji pozdrav reke

Dva sata u Višegradu prođu u trenu. Ispratila nas je pesma raščupanog dečaka sa ćuprije, stihovi koji kao da teku zajedno sa rekom: „U lijepom starom gradu Višegradu, gde duboka Drina vjekovima teče…“

Povratak ka Perućcu doneo je neočekivani obrt. Crno nebo se stvorilo niotkuda, a gromovi su počeli da paraju vazduh iznad planinskih vrhova Tare. Drina je postala tamna, nepredvidiva i divlja. Pokazala nam je svoje zube, podsećajući nas da je ona vatra koja tinja i lepota koja se ne pokorava. Bio je to njen način da nam kaže da krstarenje nije običan izlet, već hodočašće.

Krstarenje Drinom je putovanje kroz najdublje kanjone prirode i najteže kanjone ljudske istorije. To je put koji se ne zaboravlja, jer se završava u srcu svakog ko ga pređe.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:

SPONZOR ČLANKA:

Sponzor ovog članka je turistička agencija TARATOURS, osnovana 2004. godine. Posle velikog broja zadovoljnih turista, kako individualnih, tako i grupa, Turistička organizacija Srbije je proglasila ovu agenciju za najbolju receptivnu agenciju za 2015. godinu. Danas je „Taratours“ vodeći tour operator u zapadnoj Srbiji. Njihove ture uključuju kulturno-istorijsko nasleđe, tradicionalnu muziku i igru, degustaciju hrane i pića, kontakt i interakciju sa lokalnim stanovništvom, prirodne lepote Srbije … i jednu specijalnu ponudu – kanjon reke Drine!