Padej i tužna sudbina vojvođanskog sela

Ažurirano februar 2026

Padej je tipično vojvođansko selo u opštini Čoka koje danas deli sudbinu mnogih mesta u Severnobanatskom okrugu. Ako pogledamo brojke, one govore više od reči. Prema popisu iz 1948. godine ovde je živelo skoro 4.500 ljudi, dok je 2011. taj broj spao na svega 2.376 stanovnika. Danas je meštana, nažalost, još manje. Ipak, Padej nije samo suva statistika. To je mesto koje je ne tako davno bilo centar sveta za sve nas koji smo ovde proveli najlepše godine.

Neki su ga znali po čuvenoj „Menti“, fabrici za preradu bilja koja je mirisala na zdravlje i rad. Drugi su ga pamtili po „Zlatici“ ili „Imanju“, preduzećima koja su hranila stotine porodica. Mladi su hrlili u Padej zbog diskoteke „Alora“, koja je mamila posetioce iz Subotice, Novog Sada pa čak i Beograda. Sportisti se i danas sećaju rukometaša u trećoj Jugoslovenskoj ligi, kao i uspešnih fudbalera i košarkaša.

Plemstvo i dvorci skriveni u banatskoj ravnici

Istorija Padeja je mnogo bogatija nego što se čini. Malo ko zna da je ovo selo bilo dom plemićke porodice Divan (Diwan), koja je ostavila neizbrisiv trag u arhitekturi ovog kraja. Njihov dvorac, izgrađen u klasicističkom stilu, bio je simbol moći. Porodica Divan nije bila poznata samo po bogatstvu, već i kao veliki ktitori društvenog života.

Pored plemstva, Padej krase i dve crkve, pravoslavna i katolička. One decenijama stoje kao nemi svedoci zajedništva Srba i Mađara koji su zajedno krotili banatsku zemlju. Upravo taj suživot dao je Padeju poseban šarm koji se danas polako osipa. Dok tornjevi i dalje ponosno paraju nebo, klupe u njima su, nažalost, sve praznije.

Miris mente kao jedini put za opstanak

Ne smemo zaboraviti ni ono što je Padej stavilo na mapu sveta, lekovito bilje. Fabrika „Menta“ bila je srce sela, a miris mente i kamilice u vreme berbe bio je znak blagostanja. Danas, taj miris više ne dolazi iz fabričkih pogona, već iz bašta onih najupornijih.

Moji roditelji, iako su prešli sedamdesetu godinu života, i dalje uzgajaju mentu. To nije samo tradicija. U današnjem Padeju to je često jedina preostala mogućnost za opstanak. Ta slika starijih ljudi koji se i dalje bore sa zemljom dok mladi odlaze, najbolje opisuje trenutno stanje. Miris napretka zamenio je miris prašine i napuštenih dvorišta, a tišina koja vlada u nekadašnjim pogonima boli više od bilo kakve buke mašina.

Gde je nestao sjaj vojvođanskog bisera

Kao što to biva, sve što je lepo imalo je svoj kraj. Preduzeća su propala, diskoteka je utihnula, a rukometaši su okačili opremu o klin. Padej je polako i tiho prepušten svojoj sudbini. Danas selo pokazuje i svoje drugo lice – lice borbe za goli opstanak. To je ono što sam zabeležio u svom video zapisu, gde se reke pretvaraju u močvare, a putevi ostaju puni rupa.

Ruševine starih zdanja danas krase ulice poput čudnih srednjovekovnih utvrđenja. Čak se i saobraćajni znakovi stidljivo skrivaju iza podivljalog žbunja. Ipak, Padejci su bili i ostali ljudi velikog srca. Talenat i ljubav prema sportu i dalje žive među omladinom, ali su mogućnosti svedene na minimum.

Umesto bilo kakvog zaključka, ostaje nam samo nada. Nada u neko novo sutra koje će Padeju vratiti bar delić stare slave. Verujem da ovo selo zaslužuje mnogo više od tišine. Dok god ima onih koji o njemu pišu i dok god se oseća miris mente u baštama, vatra u ognjištima nije sasvim ugašena, bar posmatrano iz mog ugla.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]