Padej: Tužna sudbina vojvođanskog sela koje polako nestaje

Ažurirano maja 2026.

Padej je tipično vojvođansko selo u opštini Čoka koje danas deli sudbinu mnogih mesta u Severnobanatskom okrugu. Ako pogledamo brojke, one govore više od reči. Prema popisu iz 1948. godine ovde je živelo skoro 4.500 ljudi, dok je 2011. taj broj spao na svega 2.376 stanovnika. Danas je meštana, nažalost, još manje. Ipak, Padej nije samo suva statistika. To je mesto koje je ne tako davno bilo centar sveta za sve nas koji smo ovde proveli najlepše godine.

Neki su ga znali po čuvenoj „Menti“, fabrici za preradu bilja koja je mirisala na zdravlje i rad. Drugi su ga pamtili po „Zlatici“ ili „Imanju“, preduzećima koja su hranila stotine porodica. Mladi su hrlili u Padej zbog diskoteke „Alora“, koja je mamila posetioce iz Subotice, Novog Sada pa čak i Beograda. Sportisti se i danas sećaju rukometaša u trećoj Jugoslovenskoj ligi, kao i uspešnih fudbalera i košarkaša.

Padej kroz istoriju: od plemićkog dvorca do banatske ravnice

Istorija Padeja je mnogo bogatija nego što se čini. Malo ko zna da je ovo selo bilo dom plemićke porodice Divan (Diwan), koja je ostavila neizbrisiv trag u arhitekturi ovog kraja. Njihov dvorac, izgrađen u klasicističkom stilu, bio je simbol moći. Porodica Divan nije bila poznata samo po bogatstvu, već i kao veliki ktitori društvenog života, mecene koji su Padeju davali značaj daleko veći od njegove veličine.

Pored plemstva, Padej krase i dve crkve, pravoslavna i katolička. One decenijama stoje kao nemi svedoci zajedništva Srba i Mađara koji su zajedno krotili banatsku zemlju. Upravo taj suživot dao je Padeju poseban šarm koji se danas polako osipa. Dok tornjevi i dalje ponosno paraju nebo, klupe u njima su, nažalost, sve praznije.

Zlatno doba, kada je Padej bio centar sveta

Ima generacija koja pamti Padej sasvim drugačije. Fabrika „Menta“ bila je srce sela. Miris mente i kamilice u vreme berbe bio je znak blagostanja, zdravlja, rada. Oko fabrike su se vrteli životi stotina porodica. Tu su bila i preduzeća „Zlatica“ i „Imanje“ koja su hranila selo.

Ali Padej nije bio samo rad. Bio je i zabava. Diskoteka „Alora“ mamila je mlade iz čitavog Severnog Banata. U ta vremena Padej je bio destinacija, ne odredišna stanica zaborava.

Sportska slava nije zaostajala. Rukometaši Padeja takmičili su se u trećoj Jugoslovenskoj ligi, što je za malo vojvođansko selo bio podvig koji i danas izaziva poštovanje. Fudbaleri i košarkaši pisali su priče koje stariji meštani i dan danas prepričavaju.

Nestajanje, tišina koja boli više od buke

Sve što je lepo imalo je svoj kraj. Preduzeća su propala u devedesetim. Diskoteka je utihnula. Rukometaši su okačili opremu o klin. Mladi su krenuli najpre u Kikindu i Zrenjanin, pa dalje, u Novi Sad, Beograd, Austriju, Nemačku.

Ono što je ostalo teško je gledati. Ruševine starih zdanja krase ulice poput čudnih srednjovekovnih utvrđenja. Saobraćajni znakovi stidljivo se skrivaju iza podivljalog žbunja. Reke se pretvaraju u močvare, putevi ostaju puni rupa. Sudbina Padeja nije izuzetak. To je sudbina većine vojvođanskih sela koja dele isti tihi kraj.

Menta jedina preostala nada

Ne smemo zaboraviti ono što Padej i danas čini posebnim. Lekovito bilje se oduvek ovde uzgajalo. Menta (Nana), Kamilica, Beli slez samo su neka u velikom nizu. Njihovo uzgajanje nije samo tradicija ili sentimentalnost. U današnjem Padeju često je jedina preostala mogućnost za opstanak.

Ta slika, stariji ljudi koji se bore sa zemljom dok mladi odlaze, možda je najtačniji portret trenutne Vojvodine. Miris napretka odavno je zamenio miris prašine i napuštenih dvorišta, ali miris mente iz privatnih bašta ne nestaje. I dok god on traje, nešto od Padeja ostaje živo.

Padej i Tisa, veza koja traje

Padej nije ostrvo. Deo je šire priče o Banatu i Tisi koja ga okružuje. Ista Tisa koja protiče pored Padeja svake godine sredinom juna postaje pozornica za jedno od najretkih prirodnih fenomena u Evropi. Cvetanje Tise, kada milioni jednodnevnih vilinica u kratkom plesu prekriju površinu reke, prizor je koji privlači fotografe i znatiželjnike iz čitavog regiona.

A dvadesetak kilometara nizvodno, na obalama iste Tise, stoji Senta. Grad koji je 11. septembra 1697. bio pozornica za jednu od najvećih bitaka u evropskoj istoriji. Tisa čuva priče, i one slavne i one tužne. Padej je jedna od onih koje bole.

Nestajanje vojvođanskih sela — šira slika

Padej nije usamljeni slučaj. Nestajanje vojvođanskih sela postaje tiha demografska katastrofa koja se odvija bez naslova u novinama. Desetine sela u Severnobanatskom, Srednjebanatskom i Južnobanatskom okrugu dele istu sudbinu. Starenje stanovništva, odlazak mladih, propadanje infrastrukture.

Umesto bilo kakvog zaključka, ostaje nam samo nada. Nada u neko novo sutra koje će Padeju vratiti bar delić stare slave. Verujem da ovo selo zaslužuje mnogo više od tišine.

Ono što razlikuje Padej od ostalih je što još uvek ima ljude koji o njemu pišu, pamte i brinu. Dok god ima onih koji čuvaju sećanje, vatra u ognjištima nije sasvim ugašena.

Kako doći do Padeja

Padej se nalazi u opštini Čoka, u Severnobanatskom okrugu, oko 15 kilometara od Čoke i 30 kilometara od Kikinde. Putem kroz ravničarski Banat, između polja i kanala, dolazite do sela koje izgleda kao da vreme teče sporije nego igde drugde.

Nema turističkih sadržaja, nema suvenirnica, nema oznaka „must see.“ Ali ima autentičnosti kakvu retko koji grad može da ponudi. Ali ima priče koje zaslužuju da se čuju.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo je zabranjeno preuzimanje tekstova i fotografija bez pismene dozvole autora. Sadržaj je zaštićen digitalnim otiskom i redovno se prati putem DMCA servisa. Neovlašćeno korišćenje podleže fakturisanju i pravnoj odgovornosti.. [Uslovi korišćenja i Politika privatnosti]