Slapovi Sopotnice

Zapadna Srbija je predeo o kojem se može toliko pričati, ali ne i ispričati, može se pisati ali ne i sve napisati. To je predeo koji će se jednom posetiti a svaki put mu se vraćati. Bili to gradovi, manastiri, spomenici ili priroda, to je kraj koji jednostavno zna da osvoji srce i tu posle kraja nema…
Od Zlatibora do Prijepolja ima dosta. Ima nekih 80 km, ali jedan jednodnevni izlet do slapova Sopotnice, a posle i manastira Mileševa, što da ne? Nije to na kraj sveta pa da kažeš da je daleko.
Znam, otprilike, da su slapovi Sopotnice u blizini Prijepolja, na putu ka Crnoj Gori, ali opet, ono čuveno pitanje, kako stići… Kopao sam po internetu, a onaj dokror Google kaže ima dva puta. Dobro je, ako jedan promašim, tu je drugi. Bez brige, može da se krene na put…

Bez brige? A Taorska vrela i naša poslednja poseta? E, tu sam se zamislio… Nismo valjda te sreće pa i ovaj put da promašimo godišnje doba podobno za posetu?! Ma ne može biti, neće…
Mnogi putuju leti na more, u komšiluk, u Crnu Goru. Dobar deo njih juri, seče krivine, stavlja na kocku svoj i tuđe živote. Rizikuje da se jedno divno doba pretvori u košmar života. Uspori i razgledaj! Neće ti more pobeći, sačekaće te ono… Ne mogu a da se ne osvrnem na ovu tematiku kada je trasa puta Užice-Zlatibor-Prijepolje-Brodarevo u pitanju. Ovo mi je uvek u mislima kada posećujem ovaj deo Srbije…
Ali beše to Miholjsko leto, predivno i sunčano, tako da su ipak mnogi izostali sa puta, te je vožnja bila idealna…
Prijepolje, nije „samo jedan gradić na putu za more“, to je gradić koji se ponosi svojim znamenitostima, mesto koje toliko toga pruža… Vakuf Džamija, sahat-kula, reka Lim i specijalni rezervat prirode Mileševka, kao i muzej u Prijepolju samo je jedan deo koji vam stoji na raspolaganju…
A slapovi Sopotnice? E, i oni su tu… Tu negde.

Žuti, dobro vidljivi znak za naselje Sopotnica ne može se promašiti (znate na koji znak mislim?!)… Krivudavi put vodio je paralelno sa magistralom, uz reku Lim. Iako me je navigacija uporno vraćala nazad, na magistralu, nisam odustajao od spomenutog putokaza… Za svaki slučaj, čak sam i pitao jednog gospodina, da li smo na pravom putu. „Da, to je put za Sopotnicu i slapove. Ima desetak kilometara“, odgovorio je, onako, sebi u bradu, jedva razumljivo, čisteći zlatno jesenje lišće ispred svoje kuće. Ipak, hvala na odgovoru.
Put nas je vodio sve više u planinu. Desetak kilometara i nije neka daljina, a nadao sam se i po kojem vidikovcu odakle će se uživati u predivnom pogledu… Sve je to bilo lepo. Do nekle…
Odjednom, kraj asvalta, samo kaldrma, a sa njom rupe na putu… Put se sve više i više sužavao, tako da se jedva prolazilo kolima, a šiblje je zaklonilo pogled na dolinu. Više nisam ni pomislio na vidikovce. Nadao sam se samo da nam niko neće doći u susret, jer mimoilaženja nema. Najdužih desetak kilometara u poslednjem periodu…

Uzbrdice i krivine su se menjale jedna za drugom, uz loš, uzani zemljani put koji je negde zamenio i kaldrmu. Čekao sam samo da prođe patnja zvana vožnja. Ovo nije put za slapove, i ako se dvoumite kojim putem da idete, OVIM PUTEM NEMOJTE! To nije put. To nije ništa. I ne zaboravite, postoji samo jedan put ka slapovima i Sopotnici, a to nije ovaj! Ne skrećite kod znaka za Sopotnicu…
Posle skoro sat vremena vožnje (za desetak kilometara?!), Naišli smo na raskrsnicu i asfalt. Gore, uz brdo dalje? Nema šanse, bilo mi je dovoljno uzbrdice… Idemo pravo, nekog ćemo već pitati.
Izbor je bio pravi. Ubrzo smo naišli na planinarski dom. Stigli smo…

Peške, pored doma i crkve… Put do slapova lepo obeležen: skretanje desno, preko livade.
Po pričanju meštana koje smo zatekli u podnožju vodopada, naziv reke potiče od reči “sopot”, i označava vodu koja huči. Legenda je stara i doseže iz vremena kada su se ljudi doselili ovamo, kažu sa Peštera. Prvi doseljenici začuli su jedan nežan glas sa planine Jadovnik, koji ih je upitao da li da im pokloni sreću ili vodu. Meštani su se odlučili za vodu… A za sreću, pobrinuće se sami… Eto, tako nastade reka i slapovi.
Buk vode se već čuje u daljini. Dobro je, tu je vodopad, sa olakšanjem rekoh sebi, setivši se Taorskog iskustva.

Pogled kao sa razglednice… Ledena voda. Iskreno, prvo nam je bilo da ugasimo žeđ bistrom vodom (jedno od retkih mesta gde sam se usudio da pijem vodu sa potoka), i naravno, da napunimo flaše za put…
Vodenice, neke još cele, a neke oronule, više onako sablasne, ali se svakako uklapaju u okolinu. Slapovi koji se nadovezuju, jedan za drugim, kao da su izvezeni, tankim mlazom vode, i huk koji dočarava moć prirode… Priroda stvori živopisnu lepotu, lepšu nego što je čovek ikakda učinio.

Najviši izvor nalazi se na 1.150 metara, dok je najviši vodopad visok 25 metara. Kažu, ostali su oko 20 metara. U gornjem toku reka prelazi preko bigrenih terasa, a „zaštitni znak“ ove reke je siga, kamen koji nastaje taloženjem kalcijum~karbonata na mahovini i lišću. Kamen je mekan i mogao se seći, pa su ga ljudi često eksploatisali…
Onaj najlepši pogled jeste u podnožju velikog vodopada, na mostiću… Jedna mala rečica se predstavila u svojoj najvećoj lepoti i snazi… A iza vas pruža se predivan pogled na crnogorske planine…

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:

U stvari, mogućnost je pred vama. Sve zavisi da li više volite sesti i uživati u pogledu daleko od civilizacije. ili pak šetati uz potok i diviti se slapovima, od onih minijaturnih pa do onog najvećeg. A tu su i planine koje vam stoje na dlanu. Sve u svemu na vama je da odlučite, ali slapove Sopotnice obiđite obavezo. Obiđite ih, uživajte… Za povratak uzeli smo, naravno, onaj drugi mogući put, preko naselja Lučice. Put se ispostavio lagodan, jedina „avanturica“ bio je prelazak preko reke Lim, preko mostića prekrivenog daskama i uzduž i popreko…
Zapamtite, za Sopotnicu vodi samo jedan put, a to je ovaj… Preko Lučica.

Ali kada se budete odlučili za povratak kući, ponesite svoje smeće sa sobom. I ovde je smeće problem, koji ja lično ne razumem. Ljudi posete prirodu, dive joj se i na kraju ostave svoje tragove za sobom… Ne razmišljajući o svojoj deci, unucima, koji bi verovatno uživali u prirodnim lepotama, ali sve zavisi, ako im mi pružimo priliku za to i sačuvamo im je…
A za kraj?! Vraćam se opet onim sablasnim Taorskim vrelima gde se crna zmija pojavila i popila izvorsku vodu. Preti li i Sopotncii ista opasnost?
Po pisanju Mirele Veljović, ustali su ljubitelji prirode, digli su svoj glas stanovnici Prijepolja, članovi planinarkog kluba Kamena gora… Protive se izgradnji minihidroelektrana „Lipovica“ i „Vir“.
Žele da sačuvaju prirpodu onakvu, kakvu su je i oni nasledili…

Želim vam puno uspeha u vašim naporima, jer, „u Srbiji se, pored 85 izgradjenih, planira i više od 800 novih malih hidroelektrana koje bi nepovratno uništile srpsko rečno bogatstvo“, upozoravaju iz Svetskog fonda za zaštitu prirode…
Hoće li buduća pokoljenja imati priliku da uživaju u slapovima ili će čuti samo priču o njima?….