Stevan Sinđelić: Putem čegarskog bola i besmrtnosti

Ažurirano februar 2026

Šta je ono što krasi Srbiju? Po čemu se ona pamti u vrelim noćima istorije? Šta je to čime se može ponositi, a što je čini suštinski drugačijom od ostatka sveta?

Tu su predivni vodopadi, divlje reke, gordne planine i beskrajna, plodna vojvođanska ravnica… Svaki taj predeo je ukras, dragulj u kruni. Pa i gradovi, svaki sa svojom pričom, svaki lep na svoj, neponovljiv način. Ipak, istinski ponos Srbije je nešto drugo – nešto čega joj nikada nije manjkalo. Junačko srce. Nigde na svetu ne kuca snažnije i prkosnije nego ovde.

Tragom resavskog vojvode: Grabovac

Tražeći lepote Pomoravskog kraja, krivudavi put nas je vodio ka Despotovcu. Nismo previše birali; putokazi ka Velikom Buku, Resavskoj pećini i Krupajskom vrelu sami su se nmetali. Sišao sam sa auto-puta, te najdosadnije tvorevine modernog doba, na pravom mestu. Mogla je to biti Jagodina ili Ćuprija, ali sudbina (ili namerni prst istorije?!) izabrala je Svilajnac.

I naravno, negde uz put, kada se tome najmanje nadaš, pojavi se putokaz koji ti zagolica maštu i promeni planove: „Kuća Stevana Sinđelića“, selo Grabovac.

Evo prilike da se obiđe i nešto više od planiranog. Iako smo u tom momentu bili daleko od Niša, kroz glavu mi projuriše studentske godine provedene u tom gradu… Čegar, Ćele-kula i ime Stevana Sinđelića, koje se tamo izgovara sa ponosom i dubokim poštovanjem. Svakako je bilo planirano putovanje za Niš, tako da se poseta Grabovcu savršeno uklopila.

Stevan Sinđelić je rođen 1770. godine (mada neki tvrde da tačna godina nije poznata) u selu Vojski, u Moravskom okrugu. Otac mu beše ugledni zanatlija Radovan Rakić koji je, kako kažu, umro vrlo mlad. Stevanova majka se kasnije preudala u selo Grabovac, a meštani su ga, po majci Sinđeliji, prozvali – Sinđelić.

Zavet koji se ne gazi: Krv, čast i Grabovačka zakletva

Dvorište u Grabovcu danas podseća na uređen gradski trg sa crkvom. Potomci slavnog vojvode su nam pokazali Čatmaru, spomen-kuću, drvenu zvonaru i malu kapelu – mesto gde je sve počelo.

Tog sudbonosnog dana, pod svodovima kapele, odjeknule su reči koje će odrediti istoriju:

„Svi za jednog – jedan za sve“ – beše to strašna i nepokolebljiva zakletva koju su tom prilikom položili.

U to doba, zakletva je bila svetinja, nit koja je vezivala čovekovu dušu za oltar otadžbine. Onaj ko bi odbio da je primi, prestajao je da postoji u očima naroda. Legenda kaže da su svi Resavci stali uz Sinđelića. Svi, osim jednog. Taj nesrećnik, koji nije bio spreman da svoj život položi na oltar slobode, beše odmah pogubljen.

Njegova sudbina tu nije stala. Sahranjen je uspravno pored današnje kapele, ali ne kao junak, već kao večna opomena. Umesto spomenika, na glavu mu staviše komad stene na kojoj je uklesano: „GROB IZDAJNIKA“. To mesto i danas stoji kao nemi dokaz šta je u to vreme značilo pogaziti reč i narodnu nadu. Stevan Sinđelić je, s druge strane, sa svojim vernim saborcima krenuo putem koji vodi pravo u besmrtnost.

Miris baruta i ruska „pomoć“

Podizanjem ustanka 1804. u Orašcu, Sinđelić budi Resavski kraj. Braneći brežuljke i ravnicu rodnog kraja, istakao se kao veliki vođa, te mu Karađorđe ubrzo dade zvanje vojvode resavskog.

Zahvaljujući Rusima, koji su uskratili obećanu pomoć, ustanak miruje do 1809. godine. Tada Rusi ponovo uvlače ustanike u rat kako bi otvorili novi front preko naših leđa. Pomoć se tražila celom Evropom, ali niko nije bio spreman da pomogne. Niko, osim Austrije.

Vozeći preko Homoljskih planina, mislio sam o njihovim planovima da se sa 54 hiljade ustanika osvoji Niš. Možda bi taj plan bio uspešniji? Nikada se neće saznati. Ali, po nagovoru Rusa, plan se menja i kreće se u oslobađanje na četiri strane odjednom. Rusi… Naša braća, prijatelji?! Ne zalazim u tu tematiku, ali imam svoje mišljenje o njima.

Čegar: Gde se nebo spaja sa zemljom

Kilometri su ostajali za nama, gutajući prašinu i istoriju. Pred nama se ukazao Niš, a nad njim, kao večna straža, uzdiže se brdo Čegar. Stigosmo i mi na to mitsko mesto, dvesto i kusur godina nakon što je barut ovde zamenio vazduh.

Čegar nije samo obična uzvišica. Sa svojih 355 metara nadmorske visine, ovaj breg u podnožju planine Kalafat oduvek je bio ključ koji otvara ili zaključava kapije Niša. Sa njega puca pogled na celu Nišku kotlinu, na reku Nišavu i puteve koji vode ka Carigradu. Ime je, kažu, dobio po reči koja označava strminu ili oštar vrh, ali za nas, on je sinonim za žrtvu. Tu, gde su se nekada kopali duboki šančevi da zaustave silu koja je nadirala sa istoka, danas vlada tišina koja opominje.

Približavajući se spomeniku, koji prkosno stoji na mestu gde je nekada bio glavni Sinđelićev šanac, u susret nam je pošao čovek koji kao da je srasao sa ovom zemljom – Selomir Marković Sele.

„Moje ime je Selomir Marković, Sele… Ja sam vaš domaćin i čuvar spomen-kompleksa na Čegru.“

Ključeve kule dobio je pre više decenija, a njegovu brigu potvrdio je i Veliki odbor. Sve to radi bez naknade, iz čistog poštovanja prema kostima pokopanim ispod kule. Čegarski spomenik je moćno zdanje koje stoji na gvozdenim šinama kako teret ne bi pritiskao kosti junaka. Uz kafu i sok, u hladu lipe koju je zasadio kralj Aleksandar 1927. godine, slušali smo čas istorije koji se ne zaboravlja.

Bitka za večnost: Dan kada je gorela zemlja

Ne postoji profesor niti književnik koji će vam lepše dočarati priču punu osećaja, ljubavi i bola… Priču, koju je Sele ovekovečio i u knjizi „Čegarski bol“.

Zbog nesloge među vojvodama i nedolaska Rusa i njihove pomoći, oklevalo se sa bitkom… Došlo je do odugovlačenja napada i navodnog lukavog primirja Turaka sa Srbima. Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac napustiše svoja utvrđenja oko Niša, a Turci su to vreme iskoristili i doveli pojačanja sa celog Balkana.

Oko Niša ostadoše Sinđelić, Matejić i Petrović. Na proleće 1809. podižu se utvrđenja, kopaju šančevi, a Sinđelić sa svojim Resavcima bira najisturenije mesto: na brdu Čegar, samo 7 km od Niša.

Dana 19. maja (po starom, odnosno 1. juna po novom kalendaru), duplo brojniji i bolje naoružani Turci kreću u opšti napad. Bitka je trajala ceo dan. Od jednih odsečen, od drugih ostavljen, Sinđelić se svakim časom nalazio u sve težoj i težoj situaciji. Čuvalo se utvrđenje, čuvao je hrabri Sinđelić Čegar sa svojim Resavcima i dobrovoljcima iz okolnih sela… Koliko se to moglo. Usledio je poraz srpske konjice, dolazak novih turskih trupa sa više od 20.000 vojnika, zatvaranje obruča i potpuna nemoć Matejića da mu pomogne. Sinđeliću beše jasno da se kraj bliži.

Ostalo je pitanje: brzo povlačenje i spasavanje ili kraj…

Poslednji plotun za večnost

Ali Sinđelić, videvši da je svaka nada u pomoć spolja usahla, naređuje pripremanje barutane. U tim poslednjim časovima, pokazao je veličinu ljudskosti koja stoji rame uz rame sa njegovim junaštvom: naredio je evakuaciju bolnice, a mlade dobrovoljce iz okoline Niša bukvalno je najurio kući. Nije želeo da njihova mladost uzalud izgori u šancu koji je već bio viđen kao grobnica.

Potom je okupio svoje preostale saborce. Gledajući ih u oči, oslobodio ih je ustaničke zakletve date još u Grabovcu, dajući svakome od njih mogućnost da napusti Čegar i spasi živu glavu. Nijedan ustanik ga nije napustio. Ostali su s njim do kraja, nepomični u svojoj odluci da zajedno odbrane ono što se krvlju brani – srpsku čast.

Beše već sumrak kada Huršid-pašina vojska, u stravičnim talasima, konačno probija bedeme Sinđelićevog utvrđenja. Nastala je klanica kakvu istorija retko beleži – stravična borba prsa u prsa, gde se više nije znalo ko je živ, a ko mrtav. Kažu da je gustina turske vojske koja je nadirala u šanac bila takva da srpski junaci više nisu imali prostora ni da zamahnu mačem, niti da potegnu kuburu. Šanac se punio telima brže nego što je zemlja mogla da pije krv, a jedino oružje koje im je preostalo u tom samrtnom zagrljaju bili su zubi i goli nokti.

U tom trenutku apsolutnog beznađa, vojvoda je prelomio. Sačekao je da turska masa potpuno preplavi utvrđenje, prineo je vatru i… zaglušujuća eksplozija potresla je čitavo Pomoravlje. U tom trenu, u vazduh je poletelo celo utvrđenje, hiljade turskih vojnika, preživeli srpski saborci i sam vojvoda. Taj tresak, taj krik baruta, označio je kraj junačke borbe, ali i početak legende koja nikada neće utihnuti.

Bio je to kraj junaštva na zemlji, ali ne i kraj njihovog bola, koji će tek dobiti svoj kameni oblik.

Ćele-kula: Spomenik od besa i ponosa

Iz besa jer je poginulo više Turaka nego Srba, paša naredi jezivu odmazdu. Naredba je bila da se glave palih Srba odseku i odnesu u Niš. Sve ćurčije iz okoline je zatvorio, pod batinama i pretnjom sablje, morali su da oderu lobanje kako bi se, na putu za Carigrad, sazidala kula.

Četiri strane, sa četrnaest redova – 952 lobanje. Na kraju, donesoše i Sinđelićevu glavu, koja je posle bitke na kocu odnesena paši.

Ćele-kula, podignuta iz nemoćnog besa tirana da zaplaši narod koji se usudio da sanja slobodu, postala je nešto sasvim suprotno. Umesto spomenika strahu, ona je postala najsvetije mesto otpora. Te prazne očne duplje, uzidane u kamen i kreč, danas gledaju u nas kao nemi, ali najglasniji svedoci nepokora. One su pečat srpske sudbine – podsećanje da se sloboda ne dobija, već se skupo, najskuplje plaća.

Besmrtnost u pepelu slobode

To je onaj neugasli simbol koji krasi Srbiju, ono po čemu se ona u svetu prepoznaje i pamti. To je razlog našeg ponosa i suština onoga što nas čini drugačijima. Jer, dok god postoje ovakva mesta, postojaće i narod koji zna da je čast vrednija od glave na ramenima.

Kao što reče veliki Ivo Andrić:

„Kad sagoriš, znači da si bio vatra i iza tebe ostane pepeo. To je bolje nego ostaviti samo balav trag, kao iza puža.“

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:

Izvor: Selomir Marković – Sele „Čegarski bol“

SPONZOR ČLANKA:

Sponzor ovog članka je neprofitno, nevladino i nestranačko Udruženje za zaštitu, odgoj i proučavanje životinja „Zoo Planet“ Pantelej. Svojim neiscrpnim entuzijazmom neprekidno rade na ostvarivanju ciljeva udruženja – zaštiti životinja i očuvanju prirode, jačanju biodiverziteta Nišavskog kraja kao i zaštita prirodne sredine i staništa životinjskog sveta. U saradnji sa ostalim udruženjima za zaštitu ugroženih životinjskih vrsta i prirode, organizuju akcije uređenja i čišćenja prirode, seminare, kao i edukativne ekskurzije u zoo i nacionalnim parkovima širom Srbije. Na taj način eduku članove o značaju očuvanja prirode i staništa, pravilnom ophođenju prema njima, ali i pružanju adekvatne pomoći životinjama u nevolji.