Specijalni rezervat prirode Uvac je rezervat prirode I kategorije zaštite, lociran na području jugozapadne Srbije, preciznije regije Sandžak. Predivan pogled na meandre Uvca, Beloglavog supa, vidikovac, vožnja čamcem do Ledene pećine, i to sve na jednom mestu. Postoji li išta lepše za nekog ko bi što bolje da upozna Srbiju?
Ali kao i što to biva u Srbiji, ne ide to baš tako lako…
Od Zlatibora do Nove Varoši bilo je sve u najboljem redu. Put je dobar, priroda i krajolici još lepši. Opuštenu atmosferu su kvarili oni kojima je more reklo da ih neće čekati, pa su bez ikakve potrebe dovodili sebe i druge u opasnost… Ali, to je valjda normalno u Srbiji… Od Nove Varoši ka Sjenici je druga priča. Manje saobraćaja, ali su delovi puta pre podsećali na tetris tablu nego na put. Svaka čast putarima, igricu su odigrali bez greške. Sve moguće nijanse sive i po koja crna, odlično uklopljeni elementi na kolovozu.
U Sjenici, gradiću u kome smo se našli prvi put, uputili su nas ka kampu na Previnama. Kaldrma uz brdo i nije bio neki problem. Cilj – vidikovac Molitva. Tako blizu, a tako daleko. Ako se odlučite da idete pešice, ponesite dovoljno vode.Tih 5 kilometara po avgustovskom vrelom suncu i nije bila dobra ideja. Hladovine nema, pa ko voli nek izvoli… Put se ne može promašiti jer su se prethodni posetioci pobrinuli za putokaze. Dok god vidite smeće pored staze, znajte, niste zalutali. Ova varijanta je donekle i najbolja. Uživaćete u prirodi (ali i u smeću)…
Druga mogućnost – brodićem kroz meandre, poseta pećini i penjanje do vidikovca. Rendžeri iliti “čuvari” prirode će vas provozati svojim brodićima. Ja ih lično smatram kamperima koji spajaju lepo i korisno. Cena od 1250 dinara je možda i u redu, ako se uzme u obzir cena benzina u Srbiji… Od toga, 1000 dinara je za vožnju, 100 za ulaz u rezervat i 150 za ulaz u pećinu. (Inače, niko nam nije naplatio ulaz u rezervat, a ni sa Molitve nisam video nikoga ko bi mogao da naplati posetu pećini!). Uslov – ne kreće se odmah nego kad se skupi više njih. Otprilike pola sata čekanja. Kamper odmah ponudi svoj „restoran“ ( na brzaka sagradjena terasa), čisto da se ubije vreme. Posle sat vremena čekanja i plaćenog računa, čujem kako isti taj kamper objašnjava drugim gostima kako je zabranjen ulaz u Ledenu pećinu i nudi im kraću vožnju za 750 dinara. Pa jel može ili ne može? NE MOŽE, kaže drčno, zabranili ovi iz grada! Odneće nas do podnožja vidikovca, pa će nas neko sa brodićem već pokupiti u povratku. Da kažem, i ovo je neka mogućnost stići do Molitve…
Treća mogućnost je kolima do skoro samog vidikovca. Put ka selu Družiniće. Znak baš umetnički išaran, tako da čovek može lako da pogreši skretanje. Ako ga nadješ, do samog vidikovca su posle postavljeni putokazi na skretanjima tako da ne može da se promaši. Sam put je delimično loš. Prolaze ljudi sa svim kolima, može se, lepo polako. Ako imate sreće da vam na pojedinim mestima niko ne dođe u susret, svaka čast, inače želim vam puno zabave. Nemojte se uplašiti, uvek postoji neko rešenje… Put je do kraja kaldrma i prašina. Pogled predivan na okolne planine… Na kraju, livada i dve kuće. Ostaje još nekih 300 metara pešice. Beloglavi supovi su šarali nebom, meandri su se sve više hvalili svojom lepotom… Napokon, cilj je ispred mene. Vidikovac Molitva, lepo odradjen plato…
Predivne li prirode…
Spustih pogled pored sa mog vidikovca – kad ono, smeće… Da u Srbiji sam, i nisam zalutao… Bio sam na pravom putu, jer je smeće kod nas najbolji putokaz…
Na kraju, uz sećanje na sve ovo, ostaje pitanje, zar ne može da se olakša pristup ovoj lepoti izgradnjom nekog puta, zar ne može bolje da se organizuje? Da li smo mi jedini koji ne znamo da cenimo ovu jedinstvenu lepotu prirode, i moramo da ostavimo tragove za nama? Da, to smo mi, bitno je da se na fotografiji vidi predivan Uvac. A to hoćemo li ga sačuvati i predati daljim generacijama, to nam valjda nije toliko važno… Probudite se i uradite nešto za ovu lepotu koju imamo!
Srbija ima sa čim da se pohvali. Samo nedostaje dobre volje…