Severni Banat. Reke Tisa i Zlatica su nadohvat ruke, ravnica se proteže u svim pravcima, a u centru sela stoji kurija Divan Đerđa, zdanje koje ne privlači posebnu pažnju. Danas je to zgrada Mesne zajednice Padej. Prolaznici je jedva pogledaju, kao da je oduvek bila tu i zauvek će biti. A priča koja stoji iza kaštelja, kako ga stanovnici još nazivaju, stara je skoro dva veka.
Želja za ovom pričom postojala je odavno, a plan je bio savršeno lak. Enciklopedija o županijama i gradovima Kraljevine Ugarske i još koja knjiga iz tog vremena, daće jasne odgovore na moja pitanja.
Kurije Padeja
Već na samom početku, sve je nagoveštavalo na ne tako laku priču. Kurija koju danas vidimo u centru sela nije jedina koja je krasila Padej.
Prvu kuriju je podigao Konstantin Divan, u porti katoličke crkve usred parka. O njoj danas znamo tek onoliko koliko svako selo zna o kući koje više nema. Sagrađena oko 1806. bila je jedna od starijih vlastelinskih objekata Vojvodine. Izgorela je u požaru a posle nje ostali su podrumski zidovi sve do 1880-ih kada su porušeni.
Posle požara, porodica Divan se nije vratila na isto mesto. To što je trebalo biti krčma, preuređeno je i postalo novi dom. Kroz decenije koje su usledile, menjala je kurija vlasnike, deobe i namene onoliko puta koliko to samo jedna imovinska tapija ume da izdrži.
Posle smrti Divan Đerđa 1856. imanje se podelilo naslednicima, parčalo i prodavalo, rušene su stare i nicale nove zgrade. Sve je nagoveštavalo jednu komplikovaniju priču i potrebu za dubljim istraživanjem.
Davne 1864., samo osam godina posle smrti Konstantinovog sina Divan Đerđa, po kom je porodica i poznata, niče još jedna kurija, ovaj put sa kulom. Sagradio ju je, Isekuc Žigmond, zet jedne od naslednica.
Tri kuće i tri sudbine, jedno prezime koje ih je sve, na ovaj ili onaj način, više ili manje obeležilo. Koja od njih je na kraju, nadživela svo to vreme i sve te vlasnike, pa danas stoji u centru Padeja kao zgrada mesne zajednice?
Selo je odgovor odavno dalo, na svoj način. Tu istu, sadašnju kuriju, već generacijama zove Divan Đerđevom. Da li je selo, kao i uvek, u pravu?
Da li je zdanje današnje mesne zajednice zaista pripadalo Divan Đerđu?
Svi dokumenti o Padeju crpljeni su iz jedne osnovne građe a ipak se ne slažu. Da li je razlika u tumačenju, ostaje da se nagađa. Jedan izvor tvrdi da je to ona sa kulom, koju je sagradio Isekuc Žigmond, zet jedne od naslednica.
Katalog dvoraca mađarsko-srpskog pograničnog regiona istu tu kuriju pripisuje direktno Đerđu Divanu, bez pomena zeta.
Krčma, preuređena u novi dom porodice Divan, kao jedina tada postojeća, mogla bi takođe biti današnja kurija.
Šećerova Hronika Padeja, beleži da se 1909. Opština Mađarski Padej seli u kaštel, u „sadašnju“ zgradu Mesne kancelarije. Bez navođenja u čiji. Namerno ili slučajno?
Sve tri teze se svode na isti izvor, a nijedna se ne odnosi na zgradu koja danas stoji. Činjenica da su se veleposednici u Padeju menjali, zemljište parcelisano pa preprodavano, otvorilo je pandorinu kutiju, i sa svakim daljim istraživanjem dolazila su nova imena i sve komplikovanjia pitanja.
Heresbaher Jožef
Zahvaljujući nesebičnoj pomoći Istorijskog arhiva Kikinde, omogućen mi je uvid u neobjavljeni rukopis učitelja Jožefa Heresbahera iz 1914. Jedini pravi primarni izvor za istoriju Padeja, i time su se mogle sve tri verzije uporediti sa izvorom iz kog su, ispostavilo se, sve tri i potekle.
Heresbaher Jožef (Herresbacher Jòzsef) se 1864. sa svojih 19 godina doselio u Padej. Učitelj, kasnije i poštanski službenik sela ostavio je iza sebe nešto najvrednije što se jednom selu može ostaviti. U Monografiji Padeja (Torontál Vármegyé, Padè s vele összeèpült Magyarpadè közsèg monogràfiàja) iz 1914. godine ostavljena je zapisana istorija Padeja. Originalni rukopis je vremenom nestao, ali je sačuvana jedna prepiska.
Da li Monografija Padeja krije istinu?
Detaljno izučavajući monografiju, klupko se polako razmotavalo. Prvo se izbacuje mogućnost Konstantinove prve kurije, i to najjednostavnije od svega. Ona jeste izgorela u požaru, a kako je Heresbaher pisao, i sam je video ogromne ostatke podruma.
Tvrdnja o zdanju Isekuc Žigmonda takođe ispada iz užeg kruga. Kaštel koji je on sagradio 1864. odavno više ne postoji. Srpska crkvena opština ga je 1912. otkupila i porušila.
Godine 1854, dve godine pred smrt, Đerđ Divan poklanja nešto opštini. Ne kaštel, nego prazan plac pored katoličke crkve, za potrebe škole i opštinske uprave. Kaštel, onaj drugi, porodice Divan je kupio 1911. Lazar Hercl i korisito za svoje potrebe.
Čija je kurija u centru Padeja?
Monografija spominje i jedno novo ime koje se pojavljuje u Padeju. Ime koje do sada niko nigde nije spomenuo. Da li slučajno ili namerno, ostaje i dalje otvoreno pitanje. Heresbaher sponinje izvesnog Oto Taubera, čije je imanje nastalo kupovinom dela nekadašnjeg Divan poseda. Godine 1904. gradi na svom zemljištu lepu kuriju sa kulom. Taj kaštel 1907. menja vlasnika, a 1909. ga otkupljuje opštinska uprava i tu se seli. Mata Šećerov u Hronici Padeja navodi istu godinu kada se opštinska upravaseli „u zgradu koja i danas nosi tablu mesne zajednice“.
Da li je ovo i odgovor na pitanje? Mnogi iz Padeja će ostati u čudu, neko će reći da to nije istina. Ali uporedjivanjem dostupnih podataka iz Monografije i Hronike Padeja, dolazi se do jedne godine, 1909. i jednog zaključka. Današnja kurija je najverovatnije bila nekadašnji dom Oto Taubera.
Ali ovim ne želim ništa da tvrdim. Ostavljam prostor svakome da izvuče svoj zaključak.
Pokušao sam da dobijem direktnu potvrdu ili demant od same Opštine Čoka, vlasnika zgrade, ali odgovor izostaje. Po svemu sudeći, tema ih trenutno ne zanima.
Tauberov kaštel
Da li danas pred nama stoji nekadašnji ponos Taubera, ostaje otvoreno pitanje koje će neko nekada moći sa sigurnošću da potvrdi. Ali i sama fasada kao da ide u prilog toj, novijoj priči. Secesijski detalji na kuli i zabatu bliži su ranim 1900-im nego 1860-im godinama, kad taj stil u ovim krajevima još nije ni postojao.
Spoljašnjost današnje kurije
Zgrada koju danas vidite sastoji se od dva jasno različita dela, spojena u različitim periodima gradnje. Reprezentativni deo, sa okruglom uglastom kulom, priča najviše. Kula se završava šiljastim, limenim krovom, a na samom vrhu stoji metalni ukras u obliku lilijana, gotovo kao kruna nad celim zdanjem. Ispod krova, oko vrha kule, niže se venac dekorativnih volutastih konzola i lučnih otvora, nekad prozora ili ventilacionih niša, uokvirenih plitkim pilastrima.
Ispod kule, na glavnoj fasadi, plitki reljef sa girlandama i cvetnim motivom uokviren je pilastrima i venčićem od sitnih ornamenata, tik ispod okruglog prozorčeta (okulusa) uvučenog u zabat. Ovakvi detalji, girlande, volute, oval prozor, tipični su za eklektiku sa elementima secesije i neoklasicizma, stil koji je u banatskom graditeljstvu tog doba često služio kao vizuelni potpis statusa. Stil jednog doba kada su po ravnici nicali dvorci Vojvodine.
Drugi deo zgrade, bez kule, skromniji je i stariji po utisku, sa jednostavnijim, lučnim prozorskim otvorima i manje dekoracije. Na jednom mestu ta velika lučna okna, sa gustom mrežom prozorskih ispuna, deluju neuobičajeno velika za stambeni prostor tog perioda, verovatno su osvetljavala nekadašnju salu ili reprezentativnu prostoriju.
izgled kurije posle više od 120 godina
Fasada ima vidljivih oštećenja, žbuka otpada mestimično, a boja je izbledela. Krov je i dalje funkcionalan, ali zapušten. Satelitske antene na krovu ipak potvrđuju da je zgrada, uprkos svemu, još uvek u svakodnevnoj upotrebi.
Unutra, iza vrata koja danas nose tablu mesne zajednice, malo šta podseća da je ovo nekad bila vlastelinska kuća. Prostor je prilagođen svakodnevnoj upotrebi. Stolovi, stolice, zastave, dokumenta, tablice sa rasporedom kancelarija. U jednom uglu stoji stari pločani kalorifer, u drugom rezbareni kredenac, oba potisnuta među kancelarijski nameštaj koji ih je odavno nadživeo po funkciji. Nisu upečatljivi, kao da su i sami zaboravili čemu su nekad služili.
Jedino mermerne stepenice i kovana ograda, sa cvetnim šarama, još nose nešto od nekadašnjeg sjaja. Sve ostalo u prizemlju je administrativna sadašnjica, i to se oseća na svakom koraku.
Kurija danas nije otvorena za posete. Ko poželi da je vidi iznutra, mora da se zadovolji pogledom kroz ulazna vrata, ili da zatraži posebno odobrenje.
I pored svega, ova zgrada je imala više sreće od mnogih njoj sličnih. Širom Vojvodine, vlastelinske kuće su rušene, pljačkane, ostavljane da propadnu do temelja. Ova je, makar, ostala da stoji. Treba joj renoviranje, fasada trpi, ali stoji. To možda i nije mala stvar u kraju gde je toliko toga ovog tipa nestalo bez traga.
Priča koju čuva podrum
Kurija čuva i sopstvenu priču, vezanu za njen podrum. Dole, prvo što dočeka jeste hladan, težak vazduh i miris stare zemlje i kamena, pre nego što oči stignu da se naviknu na mrak. Hodnik vodi kroz niz prostorija, svaka sa svojim zasvedenim prozorom, oivičenim ciglom koja je odavno izgubila bitku sa vremenom. Malter se ljušti u pahuljama, paučina prekriva ostatke stakla kao zavese koje niko odavno nije razgrnuo.
Meštani pričaju, mnogi i nezavisno jedni od drugih, da je ovde tokom Drugog svetskog rata bio pritvor. Da su u ovim istim prostorijama ljudi ispitivani, i da zidovi, ako bi mogli da govore, ne bi pričali samo o vlastelinskim balovima i porodičnim portretima. Šećerov u svojoj Hronici Padeja, ispod fotografije ove iste zgrade, zapisuje da su u prozorima podruma zatvarani, mučeni i ubijani meštani Padeja za vreme okupacije. Kada stojiš u toj tišini, lakše je poverovati u težu verziju priče nego u lakšu.
Kroz retke otvore nazire se travnjak, klupa, običan dan napolju, ali unutra je sve stalo. Ovde dole se, čini se, ništa nije promenilo otkad je zgrada sagrađena.
Koliko je teško čuvati istinu?
Ova priča je mogla lako da dobije uredan kraj, jednu godinu, jedno ime, jednu potvrđenu verziju. Ali iako sasvim blizu, nema tog kraja. I pošteno je to reći naglas, umesto da se tema zatvori nekim zaključkom koji nemam pravo da sa sigurnošću potvrdim. Na kraju, ovo nije priča o porodici Divan, kao ni o ostalim veleposednicima Padeja. Ovo je priča o kuriji i o tome koliko je teško sačuvati istinu kroz dva veka i dva svetska rata, naročito u malim sredinama koje i nisu baš zanimljiva sadašnjici.
I baš iz tog razloga, ovaj tekst posvećujem svim sadašnjim žiteljima Padeja, ali i onima koji tek dolaze, i onima kojih više nema, a koji su ovo selo nosili u srcu pre nas. Nek ostane deo svih nas, ma koliko od ove priče uspeli da razjasnimo.
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo je zabranjeno preuzimanje tekstova i fotografija bez pismene dozvole autora. Sadržaj je zaštićen digitalnim otiskom i redovno se prati putem DMCA servisa. Neovlašćeno korišćenje podleže fakturisanju i pravnoj odgovornosti.. [Uslovi korišćenja i Politika privatnosti]
Neki podaci (naročito iz Monografije Padeja) se do sada nisu pojavljivali u javnosti, te je svako kopiranje, prenošenje, objavljivanje ili korišćenje istih u bilo kom obliku bez izričite pismene dozvole autora zabranjeno i predstavlja povredu autorskih prava koja za sobom povlači zakonsku odgovornost.
Hvala vam što čitate moje priče. Ako želite da prvi saznate gde me je put odveo i vidite više fotografija sa mojih lutanja, zapratite stranicu Iz mog ugla na Facebook-u
