Ažurirano februar 2026
Uvek je pravo vreme da se izađe u prirodu. Ali kada kažem priroda, ne mislim na uređene parkove i popločane staze. Mislim na Predov Krst na Tari. Tamo gde civilizacija prestaje, a počinje carstvo netaknute šume, nalazi se moj krajnji cilj: vidikovac Bilješka stena na 1225 metara nadmorske visine.
Put preko Kremne: Gde sateliti kvare misteriju
Put me je vodio iz Mokre Gore, preko Kremne – sela čuvenih proroka Tarabića. Punih 25 godina tvrdilo se da je ovo selo „nevidljivo“ iz vazduha. Nažalost, danas postoji Gugl i njegove mape koje su ogolile svaki kutak. Eh, ti sateliti, snime i ono što ne bi smeli, kvareći nam decenijske misterije.
Ipak, Gugl me nije sprečio da zastanem i, po ko zna koji put, posetim Muzej Kremanskog proročanstva. To je nezaobilazna stanica na raskrsnici puteva ka Bajinoj Bašti ili Zlatiboru. Posle priče o „Kralju u buretu“, čarobnoj kugli i sudbini porodice Tarabić, uzeo sam suvenire i nastavio dalje. Spuštam se prema jezeru Perućac, a odatle kreće pravi uspon ka Predovom Krstu.
Uspon u carstvo medveda
Njeno visočanstvo, Kraljica Tara… Jedna od najlepših planina Srbije, išarana četinarskim šumama i cvetnim livadama. Zaslužila je ona krunu Nacionalnog parka i mnogo pre 1981. godine, ali kod nas se, po običaju, uvek odugovlači. Rendžeri ovde imaju najlepši, ali i najteži zadatak: čuvaju prirodu od ljudi. A na Tari se ima šta čuvati.
Od jezera Perućac do Predovog Krsta put je… pa, nazovimo ga „adrenalinskim“. Uzak je, loš, a ako naiđe kamion sa drvima iz suprotnog smera, srce skače u grlo. To je samo priprema za ono što vas čeka na vrhu. Predov Krst (1075 mnv) je najzabitiji deo Tare, smešten u velikom zavoju reke Drine, potpuno izolovan i divlji. To je poslednje pravo carstvo mrkog medveda u našoj zemlji.
Vidikovac Bilješka stena i koliba iz filma
Poslednjih šest kilometara prešao sam pešice, prateći savet rendžera: „Samo se drži desno i nema promašaja.“ I konačno – 1225 metara nadmorske visine. Bio sam na višim vrhovima, ali ovaj pogled na Drinu, Perućac i Bajinu Baštu je poseban. Tu, tik uz provaliju, stoji i čuvena Pančićeva omorika, ledeni svedok drevnih vremena.
Ali ono što ovom vidikovcu daje dušu je mala, drvena koliba koja se nalazi svega nekoliko metara levo od samog vidikovca. Sagrađena je za potrebe snimanja kultnog filma „Ptice koje nikada ne polete“ režisera Slaviše Lalića. To je ona dirljiva priča o bolesnoj devojčici i njenom dedi (čuveni Bata Živojinović) koji je leči snagom prirode i ljubavi. Koliba je i dalje tu, prkosna i otvorena za sve putnike namernike.
Trag koji ostavljamo: Rakija prolazi, poruka ostaje
Običaj je da svako ostavi nešto u kolibi. Ja sam te 2018. ostavio flašu „Nidžine rakije“ od šljive, sa nalepnicom Vojvodine i plavom tačkom mog sela. Danas, te rakije verovatno više nema, kao ni same flaše, popila se u neko hladno planinsko jutro, i neka je. Ali, ono što je sigurno tamo ostalo, jeste moj drugi trag.
Na stablu pored kolibe postavio sam „Spomenik idiotima koji još nisu shvatili da iz smeća ni korov ne raste“. To je moj direktan proglas, jasno potpisan brendom „Iz mog ugla“. Rakija je bila dar za ljude, a ovaj „spomenik“ je šamar za one koji ljude ne zaslužuju da se zovu.
Tužno je da u srcu Nacionalnog parka najveća zver ipak ostaje neodgovorni čovek. Zato vas pozivam, gde god da se nađete, u bilo kom kutku prirode, ako vidite nemar i smeće, ne okrećite glavu. Napravite i vi svoj „spomenik“. Postavite tablu, opomenite, fotografišite i širite glas. Priroda nam daje sve, a mi joj dugujemo bar toliko da je branimo od onih koji bi je pretvorili u deponiju.
Poruka za kraj
Nacionalni park Tara mami svojom sirovom, iskonskom lepotom koja ne prašta, ali neizmerno daruje. Ovde se ne dolazi u potrazi za jeftinim luksuzom, selfijima sa asfalta ili bukom civilizacije; ovde se dolazi u potrazu za onim delom sebe koji smo davno izgubili u gradskim gužvama. Tara je filter za dušu. Ona će vam pročistiti misli onim oštrim planinskim vazduhom, ali će vas i postideti svojom veličinom ako niste dostojni njene tišine.
Iskoristite prvu priliku, spakujte se i upoznajte našu Kraljicu. Ali vas molim, druže moj, kada stanete na tu Bilješku stenu i osetite miris smole i slobode, setite se onog mog „spomenika“. Budite gost kojeg će planina poželeti ponovo da vidi, a ne onaj čije će tragove morati da vida godinama. Udahnite duboko, jer neke ptice možda nikada ne polete, ali vi ćete sa ove stene, ako je razumete na pravi način, odleteti punog srca i čistijeg obraza. Čuvajmo ovo što imamo, jer drugu Taru nemamo.
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]