Zrenjanin je grad bogate istorije i kulture. Smešten u srcu Banata, predstavlja pravu riznicu zanimljivih građevina, priča i događaja. Jedna od najinteresantnijih i najmističnijih je svakako Pinova vila i priča o njoj, nekada ponosu grada na Begeju. Njena impozantna arhitektura, zamišljena kao jednospratni objekat raznolike osnove, prelepi detalji i istorijski značaj, ostali su zarobljeni u vremenu dok je okolina postala svedok njenog postepenog propadanja. Početak priče o Pinovoj vili vraća nas u vreme Velikog Bečkereka devetnaestog veka. U vreme između dva svetska rata, ravnicu su počele da krase neke nove građevine kao rezultat ekonomskog prosperiteta i modernizacije koja je zahvatila Vojvodinu u tom periodu. Veliki posednici, industrijalci i trgovci ulagali su u izgradnju luksuznih rezidencija. Nicali su dvorci, letnjikovci i vile uglavnom u istom, eklektičkom stilu sa odlikama gotike i romantizma, koje su postale simbol njihovog statusa i ugleda u društvu.
Simbol raskoši i elegancije
Zanešen ovom novom modom 1894. trgovac i industrijalac, Leon Štegenvald podiže svoju raskošnu vilu pod budnim okom uglednog arhitekte Lasla Đulaša iz Pešte. Đulašova osnovna arhitektonska zamisao bila je romantizam, stilski i oblikovno inspirisana izgledom srednjovekovnih dvoraca. Nova luksuzna rezidencija predstavljala je simbol raskoši i elegancije. Sa svojom impozantnom arhitekturom i prelepim detaljima, prozorima sa gotičkim elementom blago prelomljenog luka, naglašenim polukružnim ispustom u vidu kule sa kupastim krovom, vila je bila jedna od najlepših građevina u gradu.
Tu počinju i prve legende o njoj. Do tada bogati Leon, posle samo dve godine ostao je bez svog unosnog posla. Izgradnjom vile se zadužio, a slično kao i porodica Pece sa svojim letnjikovcem, nije mogao više da vraća velike kamate. Kako bi spasao svoj ugled, prodaje vilu, vraća dugove i odlučuje da se oprosti od Bečkereka. Vilu preuzima Ferenc Danijel, o kome se malo znalo. Iako postoje različite verzije, jedna od najpoznatijih lokalnih priča kaže da je vila ukleta i da na njoj leži prokletstvo. Prema urbanoj legendi, Danijel je sklopio pakt sa đavolom kako bi stekao bogatstvo i moć. U zamenu za svoju dušu, postaje jedan od najbogatijih ljudi u gradu, ali je njegova sreća bila kratkog daha. Jedne noći 1919. odlazi ostavivši sve, pa čak i svoju vilu.
Paja Pin
Novi vlasnik, Marko Bakalič se vezuje za jednu od najintrigantnijih priča koje se tiču ove napuštene građevine. Kažu da se obogatio na brzinu, a da mu je kocka bila velika strast. Zahvaljujući njoj stigao je i do vlasništva vile. Neki Zrenjaninci tvrde da je baš on taj u pesmi opevani “Boža zvani Pub”. Karta mu je bila i onaj presudni čin koja ga je odvela ne samo do finansijske propasti. Nekada ugledan i cenjen čovek, ostao je osramoćen i sam sa senkama svoje prošlosti koje su mu bile svedoci bolne sudbine.
Za nekoliko godina, Pinova vila menja svoje vlasnike – preuzima je Udruženje zemljoradnika, trgovaca i industrijalaca, a 1928. prelazi u vlasništvo geometra Paje Pina. Nakon što je do novca došao u međuratnom periodu, za vreme naseljavanja ovih prostora tadašnjim kolonizacijama, igrom sudbine je postao njen poslednji kupac. Pin nije pitao za cenu, već kako kažu, platio je čak i više nego što je traženo za nju. Paja Pin je jedini koji ostaje godinama u njoj, sve do 1943. kada ga Nemci prinudno iseljavaju a u njoj uspostavljaju carinsku ispostavu.
Birtijske priče ili istine
Pinova vila nije bila samo carina. U njenom podrumu je vladala jeziva atmosfera. Zidovi su bili prekriveni tamnim flekama krvi, a u vazduhu se osećao miris straha i patnje. Zarobljenici su držani u malim zagušljivim ćelijama, gde su bili podvrgnuti raznim metodama ispitivanja i mučenja. Vladala je sablasna tišina, prekinuta samo povremenim zvukovima koraka koji odzvanjaju po hladnim hodnicima. U mračnom prostoru, osvetljenom samo slabim svetlom, ležale su osobe vezane lancima za zid. Njihova lica bila su iskrivljena od bola, a tela prekrivena modricama i tragovima krvi.
Svaki novi udarac, svaka nova povreda, samo je produbljivala agoniju zarobljenika. Mučenje je trajalo satima a možda i danima, dok je podrum postajao poprište stravičnih dela. Konačno, kada je mučitelj bio zadovoljan svojim delom, ostavio je svoju žrtvu da se bori sa bolom i strahom sve do poslednjeg daha. Zarobljenici su bili preplavljeni strahom i očajem, pokušavajući da izdrže bol i ne otkriju tražene informacije. Mnogi od njih su izgubili nadu i dostojanstvo, postajući samo senke svojih nekadašnjih sebe.
Posleratna tragedija
Posle rata, kao i svi drugi vredniji objekti i Pinova vila prelazi u vlasništvo države. Služila je zdravstvu, SUP-u, Higijenskom zavodu, a od 1967. tu se nalazio i antituberkulozni dispanzer. Od tada gradom kruže nove, sada već i jezive legende. Noću iz nje dopiru zvuci kašlja i jauka, a mogu se videti i obrisi pluća kako lebde iznad vile. U podrumu je, tvrde, bilo dva nivoa. Naravno, za ovaj drugi nivo malo ko zna, a još manje njih se usuđuje i pričati o njemu jer su u podrumu sahranjivani oboleli od tuberkuloze, koji su spaljivani u peći za centralno grejanje. Masovna grobnica je za divno čudo zatrpana i nemoguće je doći do nje.
Početkom devedesetih godina iseljavaju se poslednji medicinari i tu počinje kraj Pinove vile i priča o njoj. Nezvani stanari, beskućnici i narkomani, česti su posetioci. Zdanje je postalo otvoreno za sva “kulturna” dešavanja u gradu – od sektaških obreda, podgrejavanja igala pa do javnog toaleta. Sve što je moglo, uništilo se. Kao da se moralo krasti, lupati, uništavati. Početkom 21. veka grupa lokalnih umetnika ga je, u želji da ukaže na propadanje ovog i mnogih drugih objekata u Zrenjaninu, proglasila za „Muzej destrukcije”. Pinova vila više nije bila više ono što je bila.
Težina prošlosti
Polupani prozori, po dvorištu „posejano“ smeće i pukotine po zidovima, samo su neki od znakova koji svedoče o njenom tragičnom stanju. Dok hodam kroz vilu, čujem samo škripanje poda pod stopalima. Maštovite slike nekadašnjeg sjaja se prepliću trenutnim sivilom i napuštenošću. Ovde su nekada odjekivali smeh i muzika, a danas je samo tišina koja me prati na svakom koraku. Prolazim kroz sobe Pinove vile koje su nekada bile puna života, a sada puste i prazne.
Nema nikakvog prašnjavog nameštaja ni ukrasa koji su nekada krasili ove prostorije. U stvari, nema ništa. Jedva da ima poda i zidova. Na jednom zidu, razdvojenim od mene rupom u podu (čitaj rupetinom), jedna crno bela fotografija koja privlači pažnju. Četiri ženske osobe i jednostavni ram za sliku. Tada se osetila sva težina prošlosti, kao da su duhovi nekadašnjih stanovnika još uvek tu, zarobljeni u vremenu. Ko su te osobe? Imaju li neke veze sa vlasnicima? Po okviru fotografije ne bih rekao. Da li je to poslednja i jedina sačuvana stvar iz vile ili samo jedna od umetničkih dela “Muzeja destrukcije”? Nisam uspeo da saznam, ali čim stignem do odgovora, javiću vam. Evo obećavam jer ni mene nije ostavila ravnodušnim. Iskreno, bojim se da je ipak samo deo postavke muzeja.
Naravno, malo ko će poverovati u ove kafanske priče i legende iz sitnih sati. Kada časovnik otkuca ponoć i vino opusti birtijaše, mašti i priči je dozvoljeno svašta. Tada se mogu čuti svakave priče o vili, Štegenvaldu, Danijelu, Pinu, zlim Švabama i besnim medicinarima. Legende o Pinovoj vili uglavnom su proizvod mašte, ali su doprinele mističnom i tajanstvenom imidžu ove građevine. Mnogi i dan danas veruju u ukletost vile i izbegavaju da joj priđu, dok drugi smatraju da su sve to samo priče i mitovi.
Ulica Ive Lole Ribara broj 13
Zrenjanin će građevinu pamtiti kao „Pinova vila“ a nekadašnji sjaj sada je zamenjen tugom i melanholijom, dok se pitanja o njenom sudbini i budućnosti i dalje postavljaju. Mnogi se pitaju, kako je došlo do ovakvog propadanja ovog dragulja arhitekture i zašto nije sačuvan od zaborava? Uprkos tužnoj sudbini, Pinova vila i dalje privlači pažnju prolaznika i ljubitelja arhitekture, podsećajući nas na vreme kada je bila dom bogatstva i elegancije. Njena priča ostaje tajanstvena i intrigantna, a njena lepota i istorijski značaj ne mogu biti zaboravljeni.
Napuštena Pinova vila u Zrenjaninu, u ulici Ive Lole Ribara 13 (da li je broj slučajnost ili ipak igra sudbine?) predstavlja fascinantan i misteriozan deo prošlosti grada na Begeju, koji čeka da bude istražen i otkriven. Da li ipak postoji u svim tim legendama i babskim pričama nešto blizu istine? Kako to da je tako brzo menjala vlasnike a bila najlepša u gradu? Zbog čega je poznata kao Pinova vila iako je bio tek šesti njen vlasnik?
Pinova vila i njena tužna priča nas opominje koliko je važno čuvati i negovati naše kulturno nasleđe, ali i na to kako se sve što je nekada bilo veliko i moćno može pretvoriti u prašinu i zaborav. Možda je vreme da ova vila ponovo zaživi, da se obnovi i vrati svojim nekadašnjim sjajem. Ili je možda bolje da ostane zaboravljena, kao podsetnik na prolaznost vremena i svega što je nekada bilo važno.
Klikom na reklamu podržavate rad stranice