Zlatibor sa svojom okolinom je, čini mi se, najposećeniji deo Srbije. Idealno mesto za svakoga, od onih najmlađih pa do najstarijih… Tu su naravno još i sportisti na pripremama, manifestacije na Kraljevom trgu… Sport, zabava, rekreacija, sve je dostupno. Baš kako i priliči jednom ovakvom turističkom centru.
Poznato vam je sve to, zar ne?! Nadaleko su čuvene Stopića i Potpećka pećina, tu je Gostilje sa svojim čarobnim vodopadom, Tornik i nezaobilazni Muzej na otvorenom u Sirogojnu… Pisao sam o ovim lepotama Zlatibora i okoline, i to su mesta koja se i obilaze prilikom prve posete Zlatiboru. Uglavnom, ona se i nalaze kao glavna ponuda organizovanih izleta, a dodao bih još i Šargansku osmicu, Drvengrad, Uvac…
Poseta Užicu, njegovom starom gradu i Kadinjači je takođe vredno pažnje. I to je za mene u redu. Dok se obiđe sve to, proći će i vaš boravak na Zlatiboru. Najverovatnije nećete ni stići sve pogledati, tako da ne morate žuriti. Uživajte u lepoti koja je okolo jer, složićete se, ovom mestu ćete se još vraćati, tako da ostavite nešto i za sledeći put.
Međutim, vredna pažnje su i neka druga (ne bi ih označavao kao manje poznatim) ali, da kažem, nepravedno zapostavljena mesta. Mi smo ih obišli, i, verujte, čarobni su… Pa evo, možda pomogne nekom da se odluči da ih obiđe.
Od centra, lagana šetnja do spomenika na Šumatnom brdu. Spomenik podignut streljanim partizanskim ranjenicima 1941. na Kraljevim vodama i Palisadu udaljen je nekih 5 km od centra. Na samom spomeniku ispisani su stihovi „Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu“ Vaska Pope. Staza je uređena i osvetljena tako da je nebitno kada se odlučite da ga posetite. Mi smo ga obišli preko dana, jer su okolni zlatiborski brežuljci izgledali primamljivo… Spustite se levo od spomenika, pa sa jednog na drugo brdo, ka naselju Potoci, i tako, jedna dobra šetnja do vidikovca Gradina. Drveni letnjikovac sa teleskopom. Kao na dlanu su vam sa jedne strane Čajetina, a sa druge sam Zlatibor kojeg ljubomorno čuvaju vrhovi Čigota i Tornik. Drveni sto sa klupama je takođe tu, predivno mesto da se uživa u tišini prirode… Šetnja je od spomenika do Gradine ozbiljnija, taman za dnevni izlet, ali ako se nigde ne žuri, stigne se. Napor se isplati, a dan će vam brzo proći.
Takođe predlog za jednodnevni izlet, ali ovog puta kolima, je i okolina Dobroselice… Za prerast u Dobroselici ste sigurno čuli. Ako i niste, to je onaj „tunel“ u steni… Stiže se putem ka Vodicama, pa dalje do skretanja desno, gde i stoji putokaz ka prerastu. Ovu raskrsnicu zapamtite, tuda ćete se vratiti…
Prerast u Dobroselici je poznat u okolini i kao Točkovička pećina ili Šupljica. Razdaljina između dva otvora je oko 50m a visina pećine je petnaestak metara. Ako ste u tišini, čućete sramežljiv huk vode, negde među kamenjem, huk malog potoka koji je, kažu, nekada bio ponornica i glavni krivac za današnji izgled pećine… A ona je, baš ovakva kakva jeste, je jedina u celoj Zapadnoj Srbiji. Zlatiborski kameni most, je neko još naziva…
Vrativši se do one, gore spomenute raskrsnice, imaćete putokaz ka crkvi brvnari u Dobroselici. Krenite tim putem, ali sporije jer će vas ubrzo, sa desne strane čekati jedan drveni krst i tu parkirajte. Ispred vas, na brdu je vidikovac Dobroselica ili, kako ja volim ovo mesto da zovem, vidikovac „klupa“. Odlučite sami da li ćete provesti ostatak vremena na ovom ne tako posećenom mestu i uživati u pogledu. Mi smo se odlučili za ovaj potez, jer u okolini nije bilo nikog… Uživajte u predivnom pogledu na okolna brda i u daljini vidljive vrhove planina… A klupa, ona je tu, kao naručena da doda i onaj romantični osećaj prirode, osećaj koji inspiriše i pesnike i slikare… Možda neko od vas ponese svoj pribor i naslika sliku koju vidim pred očima… „Klupa“, ulje na platnu…
Crkva brvnara u Dobroselici, možda malo skrivena od javnosti, tako da bi još jedan putokaz (osim onog na raskrsnici) dobrodošao. A možda ga i ima, a mi smo ga promašili razgledajući okolinu? Udaljena je od Zlatibora 19, a od Vodica 5 kilometara.
Po legendi, sagradio ju je jedan hajduk novcem otetim od nekog zulumčara. Neki stariji meštani je zbog toga zovu Hajdukova zadužbina. Kada su Turci iz Sandžaka, 1809. godine upali u Dobroselicu, pored većeg broja kuća zapalili su i ovu crkvu. Međutim, požar je ugasila kiša, koja se pojavila iz vedra neba. Tako dogorela, stojala je do 1821. godine kada su je meštani obnovili. Posvećena je Svetom proroku Iliji. Svojim izgledom smatra se jednom od najlepših crkvi ove vrste. Hram je pravougaonog oblika sa polukružnom apsidom, dužine 8 i širine 5 metara.
Unutrašnjost ukrašavaju Prestone ikone Presvete Bogorodice i Isusa Hrista, kao i Carske dveri slikara Janka Mihailovića Molera. Crkva je otključana, u stvari, zaključana, ali se ključ nalazi u bravi koja zauzima veliki deo vrata, tako da se može ući i razgledati. Da, ako treba da otključate, ključ okrenite na suprotnu stranu od one na koju ste navikli… Oko crkve je i seosko groblje, koje je, po legendi, zasnovao hajduk koji je crkvu i podigao.
Ako ste već u ovom kraju i obilazite crkve brvnare, svratite i do Jablanice. To vam je, kako kažemo mi ravničari, tu, uz put. Crkva brvnara u Jablanici je na samoj međi Gornje i Donje Jablanice. Sagrađena je od trupaca crnog bora 1838. godine u pravougaonoj osnovi, sa polukružnom oltarskom apsidom. Od starog ikonostasa sačuvane su Carske dveri, prestone ikone Isusa Hrista, Presvete Bogorodice sa Isusom Hristom kao i ikona Svetog Vasilija Ostroškog sa Svetim Jovanom Krstiteljem. Posetiti se može svakodnevno, jedino je zaključana, pa vas svešteno lice može pustiti unutra. U porti crkve nalazi se i spomenik Mari o kojoj, među meštanima, kruži legenda… Za vreme vladavine Osmanlijskog carstva važilo je pravilo da zbog jednog nastradalog Turčina stradaju dva Srbina. Kako se desilo da je neko ubio Turčina, preplašeni meštani su tada optužili Maru, izbeglicu iz Štrbaca koja je imala dva sina. Turci su za kaznu obesili oba Marina sina. Mara je od neizmerne tuge i boli meštane proklela rečima: „Kako moji sinovi visili na grani, tako Jablaničani prosperirali na strani“.
Nekoliko vekova kasnije, 2015. godine, stanovnici Jablanice podigli su im spomenik i na njemu napisali: „Za vreme Otomanskog carstva, kada Turci Jablanicu pohodiše, dva Marina sina nevino stradaše. Tada je bilo dva Srbina za jednog Turčina i Turci ih na grane povešaše. Skidaj Maro tvoju tešku kletvu, da nam deca žive u napretku“.
Okolina crkve je ukrašena Sobrašicama, kućicama od brvana iz 1840. godine, građenih u nekoliko tipova. Ni jedna od njih nema temelj, već su postavljene na četiri ugaona kamena. U samoj blizini je i vidikovac sa pogledom na dolinu Jablaničke reke kao i na Donju Jablanicu. U Donjoj Jablaknici se nalazi izvor čija je voda po svojoj visokoj alkalnoj na jedan od najređih u Evropi..
Na vama je da odlučite šta ćete obići… A možda čak i nešto sasvim drugo? Možda krenete tragovima legendi Zlatiborskog kraja pa obiđete i Popov kolac, Jokinu ćupriju, izvor Oko, Devojački grob, Carevo polje… Ili putem izvora lekovite vode, pa posetite Hajdučku česmu i Hajdučicu, Zaogline ili Jovanovu vodu, Dunjića i Pašića vrela…
Ali polako. Uživajte u lepoti koja je okolo jer, složićete se, ovom mestu ćete se još vraćati, tako da ostavite nešto i za sledeći put. Potebno je samo dovoljno vremena…
POTRAŽITE SMEŠTAJ:
PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI:
FOTO-GALERIJU ZLATIBORA MOŽETE POGLEDATI OVDE