Ažurirano februar 2026
Zlatibor sa svojom okolinom je, čini mi se, najposećeniji deo Srbije. Idealno mesto za svakoga – od onih najmlađih pa do najstarijih. Tu su sportisti na pripremama, manifestacije na Kraljevom trgu, zabava i rekreacija. Baš kako i priliči jednom ovakvom turističkom centru.
Poznato vam je sve to, zar ne? Nadaleko su čuvene Stopića i Potpećka pećina, Gostilje sa svojim čarobnim vodopadom, Tornik i nezaobilazni Muzej na otvorenom u Sirogojnu. Pisao sam već o tim lepotama; to su mesta koja se obilaze prilikom prve posete. Međutim, vredna pažnje su i neka druga, nepravedno zapostavljena mesta. Mi smo ih obišli i, verujte mi, čarobna su.
Šumatno brdo: Gde Sunce ne daš iz očiju
Od centra Zlatibora vodi lagana, uređena šetnja do spomenika na Šumatnom brdu. Ali, nemojte da vas zavara jednostavnost ove staze; ona vodi ka mestu gde tišina nosi težinu istorije. Spomenik, koji ponosno stoji na vrhu, podignut je u znak sećanja na streljane partizanske ranjenike 1941. godine na Kraljevim vodama i Palisadu.
To su bili ljudi koji su, ranjeni i nemoćni, postali žrtve bezumnog čina. Dok se penjete, ne možete a da ne osetite tu nepravdu u vazduhu. Na samom obelisku, delu arhitekata Jovanke Jeftanović i Đorđa Zlokovića, ispisani su oni čuveni, prkosni stihovi Vaska Pope: „Ne dam ovo Sunca u očima, ne dam ovo hleba na dlanu“.
Simbolika koja prkosi zaboravu
Ti stihovi nisu tu slučajno. Oni su krik života protiv smrti, običnog čoveka protiv okupatora. Mi smo spomenik obišli preko dana, dok je zlatiborsko sunce peklo te bele kamene površine, čineći ih još svetlijim na pozadini plavog neba. Pogled koji se odatle pruža je nestvaran – vidite prostranstvo koje su ti ljudi branili.
Zanimljivo je da je staza do spomenika duga oko 5 kilometara i potpuno je osvetljena. Mnogi ga posećuju noću, ali ja uvek glasam za dan. Tada se najbolje vidi kako se beli mermer stapa sa zlatnim zlatiborskim brežuljcima. Ako se od spomenika spustite levo, put vas vodi dalje ka naselju Potoci, gde planina postaje još surovija i lepša. Ta ruta vas vodi do vidikovca Gradina, gde vas čeka drveni letnjikovac sa teleskopom.
Prerast u Dobroselici: Zlatiborski kameni most koji oduzima dah
Taman kada pomislite da ste videli sve čari ove planine, put ka Vodicama vas navede na skretanje koje krije jedan od najimpresivnijih prirodnih fenomena Zapadne Srbije. Prerast u Dobroselici, poznat u narodu i kao Točkovička pećina ili jednostavno Šupljica, zapravo je poslednji stadijum jedne pećine kojoj se davno urušio svod, ostavljajući za sobom ovaj fascinantni kameni most.
Kada stignete ispred njega, prvo vas udari ta razmera. Razdaljina između dva ulaza je oko 50 metara, dok visina pećinskog svoda dostiže neverovatnih petnaest metara. To je prostor u kojem se osećate sitno, onako kako se čovek uvek oseća pred snagom prirode koja je hiljadama godina klesala ovaj krečnjak.
Huk ponornice i igra tišine
Ako se na trenutak umirite i prestanete da razmišljate o sledećem kadru koji želite da uslikate, čućete ono najlepše. Kroz samu pećinu, ili bolje rečeno tunel, protiče mali, sramežljiv potok. Danas on deluje bezazleno, ali upravo je on, nekada kao moćna ponornica, bio glavni vajar ovog mesta.
Huk vode koji odzvanja među vlažnim stenama stvara neku čudnu, sakralnu atmosferu. Unutrašnjost je stalno u senci, sveža i mirisna na vlažni kamen i zemlju, što pruža neverovatno olakšanje tokom vrelih letnjih dana. Ovaj Zlatiborski kameni most je jedini takve vrste u ovom delu Srbije, i to mu daje posebnu težinu.
Dok sam stajao pod tim kamenim lukom, posmatrajući kako se svetlost lomi na izlazu, shvatio sam zašto su ovakva mesta kroz istoriju bila inspiracija za legende. Tu se ne dolazi samo da bi se videlo, već da bi se osetilo kako planina diše. Svaki put kada prođete kroz ovaj prirodni prolaz, imate osećaj kao da ste prošli kroz neku nevidljivu kapiju koja spaja svetove.
Vidikovac „Klupa“ i Hajdukova zadužbina
Vratite se do raskrsnice i pratite putokaz ka crkvi brvnari. Vozite sporije, jer će vas ubrzo sa desne strane dočekati jedan drveni krst. Tu parkirajte. Ispred vas, na brdu, nalazi se vidikovac Dobroselica, ili kako ga ja zovem, vidikovac „Klupa“.
U okolini često nema nikoga. Iskoristite to da uživate u pogledu na okolna brda i daleke planinske vrhove. Ta klupa je tu kao naručena da doda romantični osećaj prirode koji inspiriše pesnike i slikare.
Crkva brvnara u Dobroselici
Sama crkva brvnara u Dobroselici je malo skrivena od javnosti. Po legendi, sagradio ju je hajduk novcem otetim od zulumćara, zbog čega je zovu i Hajdukova zadužbina. Turci su je zapalili 1809. godine, ali je požar ugasila kiša koja se pojavila niotkuda.
Hram je posvećen Svetom proroku Iliji. Crkva je obično zaključana, ali se ključ nalazi u samoj bravi. Savet za vas: ako želite da otključate, ključ okrenite na suprotnu stranu od one na koju ste navikli.
Jablanica: Marina kletva i sobrašice
Produžite do Jablanice. Crkva brvnara na međi Gornje i Donje Jablanice sagrađena je od trupaca crnog bora 1838. godine. U porti crkve nalazi se spomenik Mari o kojoj kruži teška legenda.
Nakon što je stradao jedan Turčin, preplašeni meštani su optužili Maru i njena dva sina. Turci su ih obesili, a Mara je od tuge proklela selo: „Kako moji sinovi visili na grani, tako Jablaničani prosperirali na strani“. Tek 2015. godine stanovnici su podigli spomenik moleći Maru da skine kletvu.
Okolina crkve ukrašena je sobrašicama – autentičnim kućicama od brvana iz 1840. godine koje nemaju temelj, već stoje na kamenju. Tu je i vidikovac sa pogledom na dolinu Jablaničke reke, gde možete odmoriti pre povratka.
Na vama je da odlučite šta ćete obići. Možda krenete tragovima legendi ka Popovom kolcu i Jokinoj ćupriji, ili putem lekovitih izvora. Ali polako. Uživajte u lepoti koja je okolo, jer ćete se ovom mestu sigurno vraćati. Ostavite nešto i za sledeći put.
Unutrašnjost ukrašavaju Prestone ikone Presvete Bogorodice i Isusa Hrista, kao i Carske dveri slikara Janka Mihailovića Molera. Crkva je otključana, u stvari, zaključana, ali se ključ nalazi u bravi koja zauzima veliki deo vrata, tako da se može ući i razgledati. Da, ako treba da otključate, ključ okrenite na suprotnu stranu od one na koju ste navikli… Oko crkve je i seosko groblje, koje je, po legendi, zasnovao hajduk koji je crkvu i podigao.
Jablanica: Crkva od crnog bora i teška kletva majke Mare
Ako ste već u ovom kraju i obilazite crkve brvnare, svratite i do Jablanice. To vam je, kako kažemo mi ravničari, tu, uz put. Crkva brvnara u Jablanici nalazi se na samoj međi Gornje i Donje Jablanice, ušuškana u mir koji samo planinsko selo može da pruži.
Sagrađena je od trupaca crnog bora 1838. godine. Njena pravougaona osnova sa polukružnom oltarskom apsidom odiše skromnošću i mirom. Unutrašnjost čuva prave bisere – od starog ikonostasa sačuvane su Carske dveri, prestone ikone Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, kao i ikona Svetog Vasilija Ostroškog sa Svetim Jovanom Krstiteljem. Crkvu možete posetiti svakodnevno, jedino je zaključana, pa će vas svešteno lice pustiti unutra da udahnete miris starog drveta i tamjana.
Legenda o Marinoj kletvi
Ipak, ono što ovo mesto čini posebnim i pomalo jezivim je spomenik u porti crkve. O njemu među meštanima decenijama kruži legenda koja ledi krv u žilama. Za vreme vladavine Osmanlijskog carstva važilo je surovo pravilo: zbog jednog nastradalog Turčina, stradaju dva Srbina.
Kada je neko ubio Turčina, preplašeni meštani, u strahu od odmazde, optužili su Maru – izbeglicu iz Štrbaca koja je ovde potražila spas sa svoja dva sina. Turci su poverovali lažnim optužbama i za kaznu obesili oba Marina sina. Slomljena neizmernom tugom i bolom, majka Mara je tada proklela selo rečima koje se i danas pamte:
„Kako moji sinovi visili na grani, tako Jablaničani prosperirali na strani.“
Spomenik koji moli za oproštaj
Tek vekovima kasnije, tačnije 2015. godine, stanovnici Jablanice su odlučili da pokušaju da isprave nepravdu. Podigli su spomenik Marinoj deci, a na njemu ispisali stihove kojima mole za skidanje teške kletve: „Skidaj Maro tvoju tešku kletvu, da nam deca žive u napretku“.
Okolina crkve je dodatno ukrašena sobrašicama – prelepim kućicama od brvana iz 1840. godine. One nemaju temelj, već stoje na četiri ugaona kamena, prkoseći vremenu baš kao i priča o Mari. U samoj blizini je i vidikovac sa kojeg se pruža pogled na dolinu Jablaničke reke, idealno mesto da saberete utiske o ovoj planinskoj drami pre nego što krenete dalje.
Kraj teksta je onaj momenat kada čitaoca treba da ostaviš sa željom da spakuje kofer, ali i sa osećajem da si mu ti bio najbolji saputnik. Proširio sam ga tako da zvuči pozivajuće, uz onu tvoju prepoznatljivu filozofiju da se planina ne pretrčava, već proživljava.
Planina koja se ne troši odjednom
Na vama je da odlučite kojim putem ćete krenuti… A možda vas put navede na nešto sasvim drugo? Zlatibor je planina koja se otključava sloj po sloj. Možda odlučite da krenete tragovima legendi koje još uvek šapuću zlatiborski vetrovi, pa obiđete Popov kolac, Jokinu ćupriju ili mistični izvor Oko. Možda vas privuče tuga Devojačkog groba ili prostranstvo Carevog polja, gde se istorija meša sa horizontom.
Ako ste ljubitelj onoga što zemlja daruje, možete krenuti i putem lekovitih voda. Potražite osveženje na Hajdučkoj česmi i Hajdučici, ili se uputite ka skrivenim izvorima poput Zaoglina ili Jovanove vode. Tu su i čuvena Dunjića i Pašića vrela, mesta gde voda ima ukus same planine.
Ali, moj vam je savet – idite polako. Nemojte pokušavati da osvojite Zlatibor u jednom danu, jer se planina ne osvaja, ona se upoznaje. Uživajte u lepoti koja vas okružuje, u tom mirisu borovine i pogledu koji leči dušu. Složićete se, ovom mestu ćete se uvek vraćati, pa zato budite mudri i ostavite nešto i za sledeći put.
Neke tajne Zlatibor čuva samo za one koji znaju da se vrate. Za pravu avanturu nije potrebna žurba, potrebno je samo dovoljno vremena i srce spremno da vidi dalje od asfalta.
© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]