Srednjovekovna crkva Arača: Tajna banatske katedrale u ravnici

Ažurirano februar 2026

Državni put pod Državni put pod brojem 15 je jedan sasvim običan put, okružen beskonačnom vojvođanskom ravnicom, niti bolji, niti lošiji od onih koje ima Srbija. A tu, između Novog Miloševa i Novog Bečeja, u srcu Banata, nalaze se ostaci srednjovekovne crkve – Arača.

Pojedini članovi lokalne zajednice Novog Bečeja i okolnih naselja svoju verziju imena potvrđuju jednom više mitološkom građom. Naime, u vreme osmanske okupacije, negde između XVI i XVIII veka, na prostoru nekadašnje crkve, namesnici turske administracije sakupljali su harač (porez), pa otuda, kroz banatski izgovor, i sam naziv Arača.

Smeštena je na pravom mestu, onako, tipično laloški. U Vojvodini je sve što vredi okruženo plodnim poljima. 15 je jedan sasvim običan put, okružen beskonačnom vojvođanskom ravnicom, niti bolji, niti lošiji od onih koje ima Srbija… A tu, između Novog Miloševa i Novog Bečeja, u srcu Banata, nalaze se ostaci srednjovekovne crkve – Arača. Pojedini članovi lokalne zajednice Novog Bečeja i okolnih naselja svoju verziju imena potvrđuju jednom više, mitološkom građom. Naime, u vreme osmanske okupacije, negde između XVI i XVIII veka, na prostru nekadašnje crkve, namesnici turske administracije sakupljali su harač (porez), pa otuda i sam naziv Arača. 

Kako pronaći banatsku tajnu?

Sa tog puta pod brojem 15 nećete je videti. Pronaći će je samo onaj ko zna gde je, ili onaj ko je bude tražio… Znam, prolazio sam tuda i ja često, nema obeleženog skretanja, ali evo, odaću vam tajnu kako da je nađete i bez dugog traženja.

Na 3,5 km od Miloševa ka Novom Bečeju, odmah uz završetak zaštitne ograde, nalazi se skretanje nalevo. Preko pružnog prelaza (bez signalizacije!), vozite još 4 km pravo… Osim vojvođanskih polja, nećete drugo videti, ali opet se pruža mogućnost da uživate u bojama žita, kukuruza, uljane repice… Još kada bi neko stavio jutro-dva lavande, šarenilo bi bilo idealno.

I onda tako, ravno, sve dok vas put ne odvede na uzbrdicu. Da, da, ima i Vojvodina svoja brda! Dobro, ovde se ipak radi o par metara visinske razlike, planinarska oprema vam nije potrebna, ali sa te uzvišice se konačno nazire ova lepotica. Omeđena bagrenjakom i njivama, ona stoji kao spomenik vremenu.

Benediktinska opatija na rubu Tise

Kažu neki, beše to benediktinska opatija na Tisi. Posvećena Svetom Arhanđelu Mihailu, podignuta je oko 1230. godine na temeljima starije crkve iz 11. veka. U srednjem veku, ovo je bila centralna crkva oko koje se nalazilo naselje koje je vremenom potpuno nestalo. Danas su vidljivi samo ostaci crkve romaničkog stila koji svedoče o nekadašnjoj moći.

Tražeći podatke o njoj, kontaktirao sam i Opštinu Novi Bečej. Za pohvalu, ubrzo sam dobio odgovor da su moj mejl prosledili šefu jednog odseka, velikom poznavaocu istorije… Nažalost, gospodin R. mi se još uvek nije javio. Prošlo je samo mesec i po dana, ko mi je kriv kada ne znam da se strpim? Srećom, tu je „doktor Google“, pa sam ipak sklopio mozaik.

Arhitektonski kod Arače: Spoj romaničke snage i gotičke elegancije

Zahvaljujući terenskom radu Miroslava i Vukašina, studenata istorije umetnosti, Arača nam se otvara ne samo kao ruševina, već kao remek-delo srednjovekovnog inženjerstva. Prvi pisani podaci iz 13. veka potvrđuju da je ovo zdanje bilo benediktinski manastir, a svaki kamen temelja na severnoj strani o tome nemog svedoči. Čak je i opat Nikola iz ovog manastira 1256. godine bio toliko uticajan da je učestvovao u crkvenom saboru u Ostrogonu.

Crkva je tipološki trobrodna bazilika, građena od prepečene crvene opeke koja u suton dobija boju banatske zemlje. Bočni brodovi su bili podeljeni sa po tri masivna kamena stuba sa severne i južne strane. Ovi stubovi, spojeni poluobličastim lukovima, nekada su činili monumentalne arkade koje su nosile težinu istorije. Unutrašnjost hrama bila je precizno podeljena na dvanaest traveja, a prostor su natkrivali složeni krstasti, rebrasti svodovi – vrhunac tadašnjeg graditeljstva.

Nakon što su je Kumani spalili 1280. godine, obnova pod kraljicom Jelisavetom Anžujskom 1370. godine donosi novi, moderniji duh. Na najvišoj zoni centralne apside i danas se vidi niz slepih arkadica, blago prelomljenih u temenu, što je jasan znak prodora gotike. Iz tog doba datira i fascinantna kula-zvonik na severnoj strani. Visoka skoro 15 metara, ona na svom vrhu skriva spolja i iznutra osmostranu kupolu. Prozori, rađeni kao bifore (dvodelni prozori) u gotičkom maniru, sa prelomljenim lucima, daju crkvi onaj prepoznatljivi izgled evropskih katedrala koje su nekim čudom zalutale u našu ravnicu.

       

Vlasnici Arače: Od moćnih kraljeva do srpskih despota

Istorija vlasništva nad Aračom čita se kao hronika moći i saveza na Balkanu. Njen strateški položaj i duhovni značaj činili su je draguljem u krunama vladara.

Godine 1417. Araču u posed dobija despot Stefan Lazarević. U njegovo vreme, ona nije bila samo verski objekat, već i ekonomski i strateški centar. Nakon despota Stefana, 1441. godine, posed prelazi u ruke despota Đurađa Brankovića. Despot Đurađ, u vihoru previranja i traženja saveznika, Araču kasnije poklanja svom rođaku, velikašu Pavlu Birinjiu.

Ovi podaci jasno ukazuju da Arača nije bila neka zabačena seoska crkva, već posed najvišeg ranga, koji su srpski despoti držali u srcu tadašnje Ugarske kao simbol svog uticaja i opstanka naroda i crkve.

Umetnost u kamenu: Rozeta i anđeoski čuvari

Jedan od najimpresivnijih detalja je velika rozeta, rekonstruisana 2014. godine. Majstori su tada ručno klesali delove koji su nedostajali, prateći originalni oblik. Iznad nje ponosno stoji saracenski luk, profilisan u fasadi.

Unutrašnjost hrama krije još veće blago. Na severnom kapitelu urezani su floralni motivi, dok južni kapitel čuva jedinu preostalu dekorativnu plastiku sa scenom Raspeća Hristovog. Sa prednje strane kapitel prikazuje Hrista na krstu, dok su na bočnim stranama uklesana dva anđela. Ti kameni anđeli i dalje stražare nad praznim brodovima crkve.

Mistična Arača: Legenda o Biču Božijem i tajnim tunelima

Gde je ovakva sila od kamena i cigle, usamljena u nepreglednom okeanu ravnice, tu su i legende koje vetar decenijama nanosi na zidove bazilike. Banatom se vekovima šapuće da Arača nije podignuta na slučajnom mestu – kažu da njeni temelji crpe snagu iz krvi i zlata onih koji su tu bili pre hrišćanstva.

Predanje kaže da Arača stoji na samom mestu gde je nekada bio tabor Atile Biča Božijeg. Priča se da je upravo ovde, u srcu ove tišine, Atila planirao svoje pohode na Rim, i da je negde pod ovim crvenim ciglama zakopana tajna njegovog nepobedivog mača.

Ali to je tek početak. Stariji meštani i danas pominju tajne tunele, mračne hodnike koji, duboko ispod temelja bazilike, prosecaju banatski pesak kilometrima daleko, sve do same reke Tise. Legenda kaže da su ti hodnici bili poslednje utočište monaha i srpskih despota. Kada bi se na horizontu podigla prašina od turskih konja, Arača bi „progutala“ svoje dragocenosti. Zlato i sveti putiri nestajali bi u utrobi zemlje, gde i danas, kako kažu, čuče i čekaju.

Kada te Arača pozove

Araču sam posetio dva puta u dva dana. Iskreno, ne znam zbog čega… Imala je moja ćerka pravo kada je rekla da ovo mesto ima nešto tajnovito u sebi, nešto što privlači. Kaže, tu je tako mirno… Imao sam posle prve posete fotografija i više nego što je bilo potrebno, ali Arača me zvala…

Tada sam sreo Vukašina i Miroslava, studente istorije umetnosti. Gledajući ih kako sa metrom i beležnicama mere svaki santimetar zdanja, shvatio sam da Arača i dalje živi. Naša razmena je bila sudbinska: moje fotografije su dospele do Univerziteta u Beogradu, a njihovi stručni podaci su našli mesto u ovom tekstu. Hvala i momku čijeg se imena ne sećam, a sa kim sam proveo nezaboravno popodne na tom svetom mestu.

Mir koji doziva i spaja

Arača je danas mesto gde se ukrštaju putevi svih onih koji traže mir. Umesto kraja, reći ću vam: ne čekajte „pravi trenutak“. Samo skrenite sa puta broj 15.

Možda ćete tamo zateći motocikliste, turiste u tišini, ili ćete imati sreću da budete svedok venčanja pod otvorenim nebom, gde se sudbine spajaju u senci gotskog tornja. Ko god da se tamo zadesi, jedno je sigurno – Arača će mu podariti deo svog večnog mira.

© 2018–2026 Iz mog ugla – P. Božin. Sva prava zadržana. Strogo zabranjeno preuzimanje sadržaja i fotografija bez dozvole autora. Sadržaj zaštićen digitalnim otiskom. [Uslovi korišćenja]

PRATITE MOJ RAD I NA FACEBOOK STRANICI: Iz mog ugla – pbozin

 

Izvor podataka: Terenski rad studenata Miroslava i Vukašina sa Univerziteta u Beogradu i istorijski arhivi Vojvodine.

   

SPONZOR ČLANKA:

Sponzor ovog članka je Uradi.me – Online izrada fotografija. Fantastičan sajt za izradu fotografija. Bez odlaska u foto radnju, izuzetno povoljna izrada fotografija sa dostavom na kućnu adresu na teritoriji cele Srbije. Sve informacije na www.uradi.me