Ima mesta koja su na listi godinama. Ne zbog fotografija i ne zbog preporuka. Jungfraujoh (Jungfraujoch) je bio na mojoj listi želja zbog takozvanog „Severnog zida“ (Nordwand) planine Ajger (Eiger). Zbog onih dokumentaraca o alpinistima koje je ta planina gutala jednog po jednog, i zbog pitanja koje sam sebi postavljao gledajući ih: kako izgleda biti tamo gore, sa druge strane tog sivog, surovog zida? Odgovor sam konačno dobio. Ali prva bitka tog dana nije bila sa planinom, bila je sa ljudima.
Eiger Nordwand: Mit o „Zidu smrti“ i herojstvu u senci propagande
U samom srcu planine, krije se najstrašnija i najlegendarnija vertikala Alpa, čuvena severna stena Ajgera. Ovaj zastrašujući, kilometar i po visoki zid, u istoriji surovije nazvan „Mordwand“ (Zid smrti), stoji kao mračni arhetip ere takozvanog „herojskog alpinizma“. Bilo je to vreme između dva svetska rata kada su se osvajanja planina pretvarala u političke arene, a smrt penjača nije bila samo rizik. Neretko i svesna žrtva, slavljena iz bespoštednih propagandnih razloga.
Drame koje su se odigrale u ovoj seni i danas lede krv u venama. Tu je, zaleđen u vremenu, nestao Maks Zedlmajer, ostavši spomenik sopstvene hrabrosti na mestu koje i danas nosi jezivo ime „Bivak smrti“. Tu je, naočigled nemoćnih spasilaca i na samo nekoliko metara od spasa, svoj stravičan kraj dočekao i Toni Kurc, čija je poslednja borba za život inspirisala svetsku kinematografiju za vrhunske planinske trilere. Vrhunac istorijskog trilera odigrao se 1938. godine, kada je tim koji je predvodio legendarni Hajnrih Harer uspeo da izvede prvo uspešno penjanje uz ovaj smrtonosni zid. Bila je to pobeda na vrhu, ali ostvarena u senci mračnog političkog narativa. Trijumf je Adolf Hitler odmah iskoristio kako bi veličao jedinstvo austrijskog i nemačkog naroda.
Turizam užasa: Stefano Longi i dve godine na vetru
Ajger ne oprašta greške. Istorija ovog zida pamti i momente kada je ljudska radoznalost prešla granicu zdravog razuma, pretvorivši se u čistu morbidnost. Najjezivija priča ovog ponora vezana je za sudbinu italijanskog alpiniste Stefana Longija, koji se u avgustu 1957. godine, nakon devet dana borbe sa olujom, smrzao na jednoj uskoj polici stene, na visini od preko 3.300 metara. Kako je stena okrenuta direktno ka dolini, njegovo telo je ostalo zakačeno za užad pune dve godine, služeći kao bizarna turistička atrakcija koju su posetioci sa terasa hotela u Grindelwaldu svakodnevno posmatrali kroz durbine i teleskope.
Tek nakon dvogodišnjeg pritiska Longijeve sestre, koja nije mogla da podnese bol i sramotu da joj brat visi na steni poput strašila, organizovana je jedna od najkomplikovanijih akcija u istoriji Alpa. Tim od trideset najboljih evropskih alpinista popeo se na sam vrh Ajgera, odakle su spustili stotine metara specijalnih čeličnih sajli u ambis. Dva penjača su bukvalno sekirama morala da oslobode zaleđeno telo iz zagrljaja stene, koje je potom vitlom izvučeno gore i predato porodici za dostojanstvenu sahranu.
Severni zid Ajgera danas stoji kao nemi podsetnik na vreme kada je granica između ljudskog ponosa, političkog ludila i surove prirode bila tanja od alpinističkog užeta. Dok posmatrate te sive stene, znajte da ne gledate samo u planinu. Ggledate u jedno od najvećih i najsurovijih groblja ljudskih ambicija.
Proboj kroz živo svedočenje: Kako je nastala pruga u utrobi planine
Sve ove drame na otvorenoj steni ne bi bile vidljive običnom čoveku da nije bilo jednog čoveka sa fiks-idejom. Švajcarski industrijalac Adolf Gujer-Zeler dobio je 1893. godine inspiraciju da izgradi prugu koja vodi kroz unutrašnjost masiva Ajgera i Menha (Mönch), sve do samog sedla Jungfraujoh. Gradnja je počela 1896. godine, a ono što je usledilo bio je šesnaestogodišnji pakao epskih razmera.
Stotine italijanskih radnika radilo je u nehumanim uslovima, bušeći živi krečnjak i granit pod svetlošću karbitnih lampi. Radilo se u tri smene, tokom čitave godine, na temperaturama koje su unutar stene padale duboko ispod nule. Planina je surovo uzvraćala udarac. Stravične eksplozije, odroni i surova zima odneli su zvanično 30 ljudskih života, mada se sumnja da je stvarni broj bio daleko veći. Sam vizionar, Gujer-Zeler, umro je od upale pluća pre nego što je dočekao završetak svog projekta. Kada je pruga konačno otvorena 1. avgusta 1912. godine, svet je slavio trijumf inženjerstva, ali tišina u mračnim tunelima i danas jezivo podseća na cenu kojom je plaćen prolaz do večnog leda.
Put na vrh Evrope: Između komercijalnog haosa i ličnog trijumfa
Međutim, romantično putovanje kroz švajcarske doline i osvajanje Alpa brzo smenjuje surova stvarnost modernog turizma. Gužva je nenormalna, a ljudi bezobzirni i drski. Svako se gura kao da je jedini na planeti. Na svu sreću, rezervisana mesta u vozu za Jungfraujoch bila su jedini spas od potpunog stampeda. Gore, na samom sedlu, zatiče vas još veći haos. Terase su preplavljene, hodnici blokirani, a prolazi potpuno zakrčeni. Ipak, dok se gurate kroz masu, svest o tome gde se nalazite drži tenziju.
Za mene, ovo nije bio samo izlet. Ovo je bila prilika da konačno ostvarim davnu želju i pređem famoznu granicu od 3.000 metara nadmorske visine. Jednom ranije, na 2.970 metara, duboki sneg i naglo pogoršanje vremena naterali su me da zbog bezbednosti odustanem na samom pragu cilja. Alpi ne praštaju tvrdoglavost. Ali ovde, na 3.454 metra, na najvišoj železničkoj stanici u Evropi, kucnuo je taj čas.
Fenomenalni sekund čistog neba
Izlazak na sneg, van betonskih hodnika kompleksa, doneo je onaj osećaj koji sam godinama čekao. Alpi su odmah pokazali svoju nepredvidivu, surovu ćud. Nebo je uglavnom bilo okovano teškim oblacima koji su ljubomorno skrivali vidik. Krenuo sam dalje, gazeći kroz belinu, i sa svakim pređenim metrom na snegu primećivao kako buka mase bledi, a ljudi oko mene postaju sve ređi.
Planina je prirodno filtrirala turiste, ostavljajući prostor samo za one istrajne. I tada, u jednom jedinom, magičnom trenutku, oblaci su se naglo razišli. Planina se otvorila u svom svom sjaju, a ja sam stajao na pravom vrhu Evrope.
Naravno, kada kažem „Vrh Evrope“, geografski čistunci će odmah skočiti da me isprave, jer po nadmorskoj visini, Monblan ili Elbrus drže te titule. Ali Jungfraujoh ovaj epski epitet nosi s punim pravom na polju ljudskog dostignuća. Ovde se nalazi najviša železnička stanica na Starom kontinentu, uklesana u živu stenu na neverovatnih 3.454 metra visine. To nije najviša tačka prirode, ali jeste najviša tačka do koje je ljudski genije uspeo da protera čelične šine.
Iako je temperatura bila jedva desetak stepeni, planinsko sunce je peklo takvim intenzitetom da je u kratkoj majici bilo savršeno prijatno. Stajao sam tamo, potpuno nem pred tim prizorom. Zapravo, na takvim mestima ne treba ništa ni reći. Jedno tiho „vau“ je sve što ima smisla.
U tom trenu shvatio sam dve suprotstavljene stvari odjednom. Koliko je čovek sposoban da uradi, a koliko je zapravo mali i nemoćan naspram onoga što ga okružuje. Pruga kroz živu stenu, gondola koja vas lepi uz liticu, tuneli isklesani sekirama i dinamitom, sve to je čovek podigao samo da bi stigao ovde.
A onda, kada konačno stignete, priroda vas dočeka jednim jedinim pogledom koji u sekundi ponšti i zaseni sve što je ljudska ruka sagradila. To je taj magični trenutak zbog kog se plaća paprena karta i trpi laktanje u hodnicima. Alpi su, po ko zna koji put, pokazali svoju nepredvidivu ćud, ali kada se pred vama otvore, svaka reč gubi smisao.
Visina na kojoj vatra odbija poslušnost
Za strastvene pušače, Jungfraujoh je posebna vrsta čistilišta. Unutar čitavog kompleksa postoji samo jedno jedino mesto gde je pušenje dozvoljeno. Dole, na samom peronu železničke stanice. Ali, čak i kada konačno stignete do njega, planina vam postavlja poslednju, fizikalnu prepreku. Obični upaljači ovde otkazuju poslušnost. Na visini blizu tri i po hiljade metara vazduh je toliko redak, a kiseonika je toliko malo, da se plamen jednostavno guši. Tek uz mnogo muke, i tvrdoglave upornosti, možda ćete uspeti da se častite cigarom.
Logistika: Kako se stiže na Jungfraujoh
Da biste uopšte došli u poziciju da vas planina fascinira ili razočara, morate proći kroz ne tako komplikovanu transportnu mrežu. Nije jeftino, raspitajte se unapred, jer kombinacija voza i gondole može da iznenadi.
Prvi deo puta zavisi od mesta u kom ste smešteni. Najverovatnije ćete morati vozom od Interlakena do stanice Grindelwald Terminal. Odatle odmah uskačete u modernu gondolu „Eiger Express“, koja vas za svega 25 minuta dovodi do stanice Eigergletscher.
Tek na toj tački hvata se čuvena istorijska zupčasta železnica Jungfrau, koja kreće na svoj epski uspon kroz samu utrobu planine. Tokom ove vožnje, voz pravi kratku pauzu na stanici Ledeno more (Eismeer) u unutrašnjosti Ajgera, pružajući vam jedinstven i zastrašujući pogled kroz staklo direktno niz provaliju zloglasnog severnog zida. Put se dalje nastavlja kroz mračnu unutrašnjost planine Menh, sve do sedla Jungfrau i krajnje stanice vašeg putovanja na 3.454 metra nadmorske visine.
Za one koji žele tradicionalnije iskustvo, postoji i druga opcija. Voz koji polazi iz Lauterbrunena ili iz samog sela Grindelvalda, ide starom rutom preko prevoja Kleine Scheidegg i odatle nastavlja uspon. Moj savet je da se dobro raspitate i uskladite rutu u zavisnosti od mesta u kom bazirate svoj boravak.
Između kiča za mase i prave planinske ludosti
Kada konačno kročite na tlo Jungfraujoha, brzo shvatite da je čitav kompleks dizajniran da fascinira prosečnog turistu „na blic“. Čuvena Ledena dvorana, iako tehnički impresivna, u stvarnosti je prebukirana kičerica napravljena za mase. U tim ledenim hodnicima isklesanim kroz večni glečer vlada prevelika gužva i nervoza da bi čovek mogao zaista da se opusti i oseti surovu, iskonsku energiju planine. Na ovakvim mestima, moja jedina ispravna odluka bila je hitan beg van betona. Pravo na čist vazduh i sneg.
Četiri sata provedena na Krovu Evrope bila su sasvim dovoljna. To je sasvim optimalno vreme da obiđete sve. Da vidite čak i najviše poštansko sanduče u Evropi koje zaista funkcioniše, ali i ono što je najvažnije, da pobegnete od mase na čist, oštar alpski vazduh.
Sa terase se otvara pogled na glečer Aleč (Aletsch), najveći u Alpima, dug 23 kilometra. Odozgo izgleda kao zamrznuti autoput koji niko nikada nije koristio, niti će. To je bela, moćna traka leda koja se u potpunoj tišini vijuga između crnih stena i nestaje negde daleko na horizontu.
Mönchsjochhütte: Zašto ću se vratiti
Ipak, dok sam stajao na večnom snegu i van domašaja te turističke mašinerije, shvatio sam jedno. Priča ovde za mene nije gotova.
Pogled mi je pobegao ka visinama gde se nalazi Mönchsjochhütte, najviša naseljena planinarska koliba u Švajcarskoj. Smeštena na čak 3.657 metara nadmorske visine, do koje se sa stanice stiže uređenom stazom preko glečera. U toj kolibi je moguće prenoćiti uz prethodnu onlajn rezervaciju.
I to je ono što me neumoljivo vuče da se vratim. Ostati gore kada poslednji voz odveze bučnu masu turista nazad u dolinu, prenoćiti u samom srcu Alpa i u potpunoj, surovoj tišini dočekati zalazak i izlazak sunca iznad oblaka. To je ona istinska avantura. Za takve trenutke vredi živeti i ponovo pakovati rance
Jungfraujoch je u suštini bizarni hibrid visoke tehnologije, ljudske pohlepe i veličanstvene prirode. On je dokaz da čovek može da ukroti stenu, ali ne i sopstveni nagon da od svega napravi zabavni park. Možete mrzeti klaustrofobiju u tunelima, brendiranu kičericu i laktanje u hodnicima. Onog trenutka kada zakoračite na večni sneg i podignete glavu prema surovom planinskom suncu sav taj komercijalni šum u sekundi nestaje. Ostajete samo vi i Alpi. A taj osećaj, ta tišina koja vam se uvuče pod kožu dok gledate u prostranstvo večnog leda, ne kupuje se. To se ne poseduje. To se jednostavno živi i doživljava.